Битка код Каре — разлика између измена

'''Битка код Каре''' одржала се одиграла [[53. п. н. е.]] и била је одлучна победа [[Партијско царство|партског]] војсковође [[Сурена|Сурене]] над [[Римска република|римским]] војсковођом [[Марко Лициније Крас|Марком Лицинијем Красом]]. Њихове војске су се сусреле покрај данашњих рушевина града [[Харан]]а у модерној [[Турска|Турској]].

Рат у Партском краљевству резултат је резултат политичких договора [[Први тријумвират|Првог тријумвирата]] између [[Марко Лициније Крас|Марка Краса]], [[Помпеј Велики|Помпеја]] и [[Гај Јулије Цезар|Јулија Цезара]]. У марту и априлу [[56. п. н. е.]] одржани су састанци у Равени и Луци, у Цезаревој провинцији [[Галија (римска провинција)|Галији]], у циљу да се учврстиучвршћења пољуљанопољуљаног партерствопартерства створеностворена четири године раније. Договорено је да ће чланови [[тријумвират]]а помагати један другомедругом у одржавању политичке моћи и утицаја; Цезарове контроле над [[Галија (римска провинција)|Галијом]] уочи избора [[55. п. н. е.]], односно заједничке Красове и Помпејеве друге кандидатуре за римског [[конзул]]а. Договор је укључивао међусобну војну, финансијску и политичку подршку. Након успеха на римским политичким изборима, договорено је да ће Помпеј управљатиуправља [[Хиспанија|хиспанским]] провинцијама, док је Красу припала контрола над [[Сирија|Сиријом]], што је имплицирало укључивање у рат против [[Парти|Партског краљевства]].

Екстремно богатомбогати МаркуМарко КрасуКрас билоимао је око шездесет година када сеје одлучио да се упустити у сукоб с Партима. Антички историчари попут [[Плутарх]]а често истичу Красову похлепу као главни мотив за ратовање<ref name="autogenerated1">{{cite web|url=http://classics.mit.edu/Plutarch/crassus.html |title=The Internet Classics Archive &#124; Crassus by Plutarch |publisher=Classics.mit.edu |date= |accessdate = 23. 10. 2010.}}</ref> Иако је био најбогатији човек [[Антика|античког доба]], није стекао војну репутацију у [[Рим]]у, упркос успешном гушењу [[Спартак]]ове робовске побуне робова. Плутарх спомиње како је сам Цезар дао моралну подршку у Красовом настојању на нападне Парте, оцијењујућиоцењујући такав поход респектабилним и нимало конкурентским његовим личним војним походима. [[Цицерон]] пак додаје још један разлог; Красову амбицију да победом над Партима изједначи војну славу с Цезаром који је успешно покорио Галију<ref name="autogenerated1"/>

Упркос критикама, Марко Крас је напустио Рим [[14. новембра]] [[55. п. н. е.]] и запутио се на исток, где му се у Сирији прикључио и његов син током [[зима|зиме]] [[54. п. н. е.|54.]]-[[53. п. н. е.]] прикључио и његов син, који је довео хиљаде [[Келти|келтских]] коњаника из Галије који су били одани младом вођи све до своје смрти.

Крас је стигао у [[Сирија|Сирију]] крајем [[55. п. н. е.]] и одмах је почео да троши свој големиогромни капитал на подизањестварање властитесопствене војске. Уз помоћ [[Хеленизам|хеленистичких]] насеља у [[Сирија|Сирији]] и [[Јерменија|јерменског]] краља [[Артавасдес II|Артавасдеса II]], Крас је кренуо на Партско краљевство. Артавасдес му је саветовао да крену кроз Јерменију да избегнуби избегли пустиње, но Красали је Крас тај предлог одбио. Као одговор, партски краљ [[Ород II]] је поделио снаге и повео већину своје војске, углавном пешадијске [[Стрелац (војник)|стрелце]] и мањи део [[Коњица|коњице]], на север да казни Јермене. Остатак војске који су чинили углавном коњаници послао је да извиди, успори или пак уништи Красову војску. Тај остатак војске водио је генерал [[Сурена]], који се суочио с [[Римска војска|римском војском]] покрају близини града Каре (Харана). Иако су римски војници били деморализовани због вруће климе, били су четири до пет пута бројнији од партских војника.

Партска војска од 1.000 [[катафракт]]а (тешка [[коњица]]) и 9.000 стрелаца на коњима сусрела се с Римљанима код Харана. Те снаге ипак нису били део главне партске војске која је кренула у [[Јерменија|Јерменију]] под вођством краља [[Ород II|Орода II]], већ помоћна војска која је требалатребало извиђатида извиђа и успоритиуспорава римско напредовање, теили ихда поразитипорази Римљане у случају акода буду довољно слаби. Красова коњица се пробилопробила на челу римске војске и сукобилосукобила се противса катафрактакатафрактима, али инфериорнаинфериорно римскаримско оружјаоружје нисуније успелауспевало да пробитипробије тешке оклопе партске коњице. Римска коњица које је бројчано било чак четири пута већевећа од партске убрзо је потпуно уништена, заједно с Красовим сином Публијем који је убијен.

Истовремено су партски стрелци на коњима окружили римске легије и засипали их стрелама. Крас је брзо формираопоставио своје легије у великиформацију шупљивеликог четвероугао ушупљег циључетвероугла да спречиби врлоспречио знатно мобилније партске снаге уда пробупробију римских бочнихримска странакрила. Генерал Сурена је сакрионаредио оклопсвојим својетешким тешкекоњаницима [[Коњица|коњице]]да сакрију оклопе испод одеће, ипа су приликом напада на легионаре катафракти према договореном сигналу катафракти су истовремено открили својсвоје светлисветле оклопоклопе.

Сурена је био задивљен малим учинком на морал римских снага и проценио је да катафракти неће бити довољни да се разбију римске формације. СтогаЗато је послао своје стрелце на коњима да засипају легионаре кишом стрела држећи се на сигурној удаљености. Крас је на то узвратиопоставио формирањем легијалегије у "[[корњача (формација)|формацију корњаче]]" у циљу да спречиби рањавањеспречио своједа војскепартске одстреле странерањавају партскихњегове стрелавојнике. Већина одапетих стрела није била смртоносна за Римљане, но узроковалеали су рањавањаих рањавале. Ипак, дуготрајнодуготрајна опседање Римљанаопсада, мобилност партских снага, количина испаљених стрела и технологија композитног лука резултовалидовели су смрћудо смрти хиљада римских легионара.

Красов план је био једа заштити своје легионаре од стрела све док стрелци на коњима не остану без стрела<ref>{{cite web|url=http://www.iranchamber.com/history/surena/surena.php |title=History of Iran: General Surena, The Hero of Carrhae |publisher=Iranchamber.com |date= |accessdate = 23. 10. 2010.}}</ref> После неколико сатичасова, легионари су почели падатида падају због врућине, жеђи и устрајнихистрајних напада партских стријелачких нападастрелаца. Римљани су коначно били потпуно окружениопкољени. ФормацијеФормација корњаче сује деловаледеловала као ефикасна одбрана, ноали нисуније ималеимала никакав офанзивни учинак против мобилне партске коњице. То је дало Сурени повод за директни напад катафрактима на римске снаге, које су убрзо преполовљене након чега су се далидале у паничан бег. Крас је био у прилици побећида побегне, ноали неуспешноје себезуспешно покушао уда се пуститиупустити у преговоре с Партима, тепа је коначно и он убијен. Неки извори тврде како су Парти као одговор на Красову похлепу у његово грло излили растопљено злато. На крају, био је то један од највећих римских пораза икад; губици су били око 20.000 мртвих војника, док је већина остатка заробљена. Парти су имали минималне губитке.

Рим је био осрамоћен овим поразом, а горчина пораза била је још већа зато што су у руке Парта пали римски војни симболи (легионарски орлови). [[Плутарх]] спомиње како су Парти након заробљавања обукли Красу женску одећу и парадирали с њим кроз цело краљевство. Ипак, веројатновероватно је да се ради само о римској пропаганди.

Ород II, који је у Јерменији водио главнину партске војске, поразио је ЈерменЈермене и освојио њихову земљу. Ипак, велики Суренов успех изазвао је љубомору и страх код партског краља, који је наредио да га погубе. После Суренове смрти, Ород II је водио војне експедиције у Сирију, али оне нису донеле успех. Битка код Харана била је једна од првих главних битака између Римљана и Парта. Битка је такође створила мит како се римска војска не може супроставити партској, што су негиралеоповргле касније римске победе у појединим биткама.

Неколико векова пре ове битке, и Римљани и остали су били уверени како је римска војска незаустављива, јер до тада су успешно освојили и апсорбовали сваку земљу која им се супроставила. После битке код Харана, римска репутација је значајно опала, барем у погледу истока. Након битке, Рим ће још седам векова водити неодлучан рат против [[иран]]ских династија Парта и [[Сасаниди|Сасанида]], у коме ниједна страна није успела да освоји или покори другу.