Опсада Алезије — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 42:
[[Слика:Vercingetorix Memorial at Alesia.jpg|мини|Верцингеториксова статуа коју је подигао Наполеон III|180px]]
Битка код Алезије је постала задњи организовани отпор римском освајању Галије, и представља дефинитивно освајање Келта од стране Римљана. После Алезије, континетална Галија је била освојена, тако постајући римска провинција и бива подељена на мање јединице. Све до трећег века се организовани отпор неће појавити. Браниоци Алезије су заробљени као и помоћне трупе. Они су или били продати у робље или дати као ратни плен Цезаровим легионарима, осим чланова Едуи и Арверни племена, који су ослобођени и помиловани због њихове важности Риму.
За Цезара Алезија је огроман лични успех, и војно и политички. Сенат, изманипулисан од стране Катона и Помпеја, je oбјавио 20 дана захвалности за победу, али су блокирали Цезару част тријумфалне параде, што је био зенит каријере једног римског генерала и велика част. Политичке тензије су се повећале, и две године касније, 50 године п.н.е. Цезар је прешао [[Рубикон]], што је изазвало римски грађански рат (49–45 године п.н.е.), у ком је он победио. Након што је изабран за конзула, за сваку годину за време рата, и након што је постављен неколико пута за диктатора, коначно је постављен за ''dictator perpetuus'' (доживотни диктатор), од стране Сената (44 године п.н.е.). Стално повећање његове личне моћи и славе је подривало темеље Римске Републике, што је довело до успостављања Римског Царства.▼
[[Слика:Siege-alesia-vercingetorix-jules-cesar.jpg|мини|лево|Верцингеторикс се предаје Цезару|300px]]
▲За Цезара Алезија је огроман лични успех, и војно и политички. Сенат, изманипулисан од стране Катона и Помпеја, je oбјавио 20 дана захвалности за победу, али су блокирали Цезару част тријумфалне параде, што је био зенит каријере једног римског генерала и велика част. Политичке тензије су се повећале, и две године касније, 50 године п.н.е. Цезар је прешао [[Рубикон]], што је изазвало римски грађански рат (49–45 године п.н.е.), у ком је он победио. Након што је изабран за конзула, за сваку годину за време рата, и након што је постављен неколико пута за диктатора, коначно је постављен за ''dictator perpetuus'' (доживотни диктатор), од стране Сената (44 године п.н.е.). Стално повећање његове личне моћи и славе је подривало темеље Римске Републике, што је довело до успостављања Римског Царства.
Цезарови заповедници коњице су ишли различитим путем. Лабијенус се удружио са Оптиматама, конзервативцима у у грађанско рату, и убијен је за време битке код Mунде. Требоније, један од њему омиљених заповедника, је постао конзул, уз помоћ Цезара (45 године п.н.е.) и касније је учествовао у атентату на Цезара (44 године п.н.е.), на Мартовске Иде (15. Март). Он је сам убијен годину дана касније. Антоније је наставио да подржава Цезара. Постао је Цезаров други у команди, поверена му је Италија за време Цезаровог одсуствовања. У 44 год. п.н.е. је Цезару постао конзуларни колега. Након Цезаровог убиства, Антоније је прогонио његове убице и јурио врховну моћ са [[Октавијан Август|Октавијаном]], прво формирајући савез са њим, а потом и са Марком Лепидом који се називао Други Тријумвират који се распао Антонијевим нападом и [[Битка код Акцијума|битком код Акцијума]]. Заједно са својим савезником и краљицом љубавницом Клеопатром VII је побегао у Египат и извршио самоубиство.
| |||