Пошто квазари испољавају својства заједничка за све активне галаксије, многи научници су, због уочених сличности, и упоредили емисију зрачења квазара са оном која долази од малих активних галаксија. За сада, најбоље објашњење порекла зрачења квазара засновано је на претпоставци о постојању супермасивних црних рупа. Да би произвела луминозност од 10<sup>40</sup> вати (типична сјајност квазара), супермасивна црна рупа морала би да прогута материју еквивалентуеквивалентну маси од 10 звезда сваке године. А најсјајнији познати квазар требало би да прождире чак 1000 звезданих маса сваке године. Сматра се да квазари могу да се пале и гасе у зависности од њиховог окружења. Једна од последица је да неки квазар не би могао да се храни претходно наведеном брзином у времену које би износило 10 милијарди година, што на добар начин објашњава зашто не постоје нама блиски квазари. Према овом објашњењу, када квазар заврши своје гутање космичке прашине и гасова он тада постаје једна сасвим обична галаксија.
Још једна од занимљивих особина квазара је да они у себи показују присуство хемијских елемената који су тежи од [[хелијум]]а. Ово наводи на закључак да су галаксије доживеле једну масивну фазу звездане формације у којој су створене звезде и то у времнувремену између [[Велики прасак|Великог праска]] и првог опажања квазара. Ако никакав доказ за постојање ових звезда не би био пронађен или не би био пронађен неки алтернативни механизам за производњу тежих елемената, ово би могло озбиљно да подрије садашње гледање на еволуцију свемира. Мада би светлост са ових звезда могла да буде опажена коришћењем [[НАСА]]-иног Спицер свемирског телескопа (-{Spitzer Space Telescope}-) и после 2005. године ово објашњење још увек остаје да буде потврђено.
