Апије Клаудије Цек — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м r2.7.2+) (Робот: додато zh:克劳狄 |
м navodnici |
||
Ред 1:
'''АПИЈЕ КЛАУДИЈЕ''' (Appius Claudius Caecus, конзул [[307. п. н. е.|307]]. i [[296. п. н. е.|296]]. ст. e.), [[државник]] и [[политичар]], [[конзул]], [[војсковођа]], непоколебиво строг [[цензор]], a [[књижевник]] само узгред. Бавио се и питањима [[граматика|граматике]] и реформе [[правопис]]а. Саградио је први велики римски [[водовод]] (aqua Appia) и још до данас сачувани [[друм]], via Appia. Апијева је и изрека да je „свако своје [[Срећа|среће]]
Апије Клаудије прва је добро позната личност [[Римска историја|римске историје]]. Његова младост је пала у године римских освајања по [[Италско полустрво|Италском полуострву]]. Тада су и културне везе [[Рим]]а са грчким градовима јужне Италије из године у годину бивале све тешње. Године [[338. п. н. е.|338]]. п. н. е. постале су римски муниципални град [[Куме]] (Cumae), стара [[Халкида|халкидска]] колонија у Кампанији. Године [[327. п. н. е.|327]]. п. н. е. уврштен је и [[Напуљ]] међу „савезничке
Као сви политичари Римске републике био је и [[беседништво|беседник]]. Прославио се говором против [[мир]]а који je [[280. п. н. е.|280]]. п. н. е. [[Тесалија|тесалски]] [[краљ Пир]], савезник [[Тарент]]а, понудио [[римски сенат|Римском сенату]]. Говор, сачуван у породичном архиву доцније је и објављен. Мисли се да је тај текст послужио песнику [[Ениј]]у који у своме историјском спеву даје парафразу те беседе у стиховима. Познато је да је говор читао још у 1. веку п. н. е. велики римски беседник [[Цицерон]].
Старост Апијева пада у доба ратовања на хеленском југу Италског полуострва. Стога се може с разлогом претпоставити да је на Апија утицала [[хеленска књижевност]] тих крајева. [[Антика|Античко]] обавештење доиста и помиње да је Апије саставио неки carmen. Била је то, чини се, збирка [[изрека]], можда и названа просто Изреке (''Sententiae''). Сачувано је неколико [[фрагменат]]а. Апије казује да „треба бити уравнотежена [[дух]]а, да [[необузданост]] не би родила [[злочин]] и срамно
Друга античка сведочанства казују да се [[Апије Клаудије]] бавио и питањима [[граматика|граматике]] и реформе [[правопис]]а. Приписују Апију и једну правну расправу (''De usurpationibus''). Али за развој правне књижевности од пресудног значаја био је подстрек који је Апије Клаудије дао своме ослобођенику [[Гнај Флавије|Гнају Флавију]] (Gnaeus Flavius) да попише и објави правила судског поступка (legis actiones) заједно са судским [[календар]]ом. Тај Флавијев закон (''Ius Flavianum'') био је необично важан револуционарни потез. До [[304. п. н. е.|304]]. п. н. е., када је законик објављен, свештеничка дружина понтифика (pontifices) објављивала је из месеца у месеп списак дана када су биле дозвољене [[суд]]ске расправе. Свештеници су дотада били једино надлежни да одреде начин како ваља вршити правне послове, које су формуле пуноважне и сл. Са [[Аристократија|аристократским]] породицима којима су припадале њихове старешине, ове су свештеничке дружине држале у својим рукама све правне послове. Аристократа, али реалан човек и праведан цензор, Апије Клаудије уз помоћ свога ослобођеника Флавија окончао је ово стање, и то у корист [[Плебејци|плебејаца]]. Они су добили писани [[законик]] и [[правилник]], па нису више били изложени на милост и немилост самовољи аристрократије.
|