Аскетизам — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м r2.7.2+) (Робот: додато tt:Тәкъвачылык
Autobot (разговор | доприноси)
м navodnici
Ред 1:
'''Аскеза''' (гр. ασκισις ''аскезис'' - вежба, подвиг) је начин живота који се састоји у одрицању од [[страст]]и и телесних прохтева, како би се стицањем [[врлина]] постигло духовно прочишћење, односно стање [[Бестрашће|бестрашћа]].
 
У ширем смислу, '''аскетизам ''' или '''подвижништво''' представља филозофију која налаже добровољно и свесно самоодрицање од материјалних, телесних и других потреба и угодности зарад виших, духовних [[вредност]]и.<ref>Иван Видановић, [[Речник социјалног рада]]</ref> Аскетизам је начин живота који одбацује "изопачење„изопачење људске личности, безобзирно искориштавање природе и физичке средине и превазилази себичну тежњу да се троши све за себе, а не за заједницу“.<ref name=autogenerated2>[http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Recnik/A.htm Аскеза у Речнику православне теологије]</ref>
 
== Аскеза у филозофији ==
Ред 21:
== Аскетизам у хришћанству ==
[[Слика:OnuphriusByzantineIcon4thCentury.jpg|175п|мини|десно|Египатски аскета [[Онуфрије]] из 4. века.]]
Према хришћанском схватању, аскетизам је пракса задобијања врлина кроз духовни и физички подвиг: [[пост]], [[молитва|молитву]], [[бдење]], [[тиховање]] и одрицање. Наравно, хришћанска аскеза не може се ограничити на [[морал|морални]] подвиг да се чини [[добро]] и избегава [[зло]]. Суштина подвига је одрицање од пролазног света и његових уживања у циљу задобијања унутрашњег [[мир]]а [[Царство Божије|Царства Божијег]]. Стога је аскетски подвиг духовна борба да се поново досегне живот какав је био пре пада у [[грех]], кад дух владаше над телом и природом.<ref name=autogenerated2 /> Хришћански аскетизам се сматра сталном припремом за што јаче искуствовање већ примљене [[Благодат|благодати]] крштења. Аскеза стога претпоставља стално вежбање промене правца духовнога живота: "телесни„телесни човек"човек“ умире да би се родио "духовни„духовни човек"човек“ (1. Кор. 15,42-53). Хришћани сматрају да се само одрицањем од "телесне„телесне навике"навике“ (1. Тим. 4,8) могу ослободити силе [[дух]]а за чињење врлина.<ref name=autogenerated2 />
 
У почетку су хришћански аскети, одвајајући се од света, остајали у својим домовима, усамљујући се у неком кутку и предавајући се молитви, богомислију, посту, бдењу и свим подвизима. Током времена многи подвижници почеше да напуштају своје породице и да се удаљују из градова и села, проводећи живот у усамљености. Користили су природне пећине, запуштене гробове, или особито направљене омање келије.<ref>Добротољубље</ref> Временом је устаљиваље скупина аскета на одређеним местима довело до настанка [[Монаштво|монаштва]].