Билборд — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
Autobot (разговор | доприноси)
м navodnici
Ред 2:
[[Слика:Bilbord (1).jpg|мини|250п|десно|''Билборд са Ускршњом поруком'']]
 
"'''Билборд''' је слободностојећи рекламни пано одговарајућих димензија и материјала, намењен за постављање рекламних поруке"поруке“ (према "нацрту„нацрту Одлуке о општим условима за уређење града"града“, члан12)
 
Први су га применили Американци и у почетку то је била обична дрвена табла, са рекламном поруком. Касније је унапређен са осветљењем, [[рефлектор]]ом који га је ноћу обасјавао. Новије верзије билборда имају светло које се налази у унутрашњости билборда тј. и светло и сам плакат, који је провидан, се налазе у овиру пластичног кућишта које је и провидно и отпорно на атмосферије.
Ред 34:
Од самог почетка, власт је у штампаном тексту видела опасност равну открићу [[барут]]а због чега је преузела право истицања плаката и завела строг надзор у тој области. У Француској 1534. године запрећено је јавним спаљивањем у граду онима који лепе плакате без дозволе и њиховим [[јатак|јатацима]], а у Енглеској је 1568. године је донето наређење да право штампе имају само универзитети у [[Оксфорд]]у И [[Кембриџ]]у и град [[Лондон]].
 
Нагли развој започео је средином 19. века када су постављени први [[рекламни стуб]]ови предвиђени за велике формате. Част да на тај начин изложи своје радове у Паризу стекао је сликар и графичар [[Жил Шере]]. Као узор наметнуо му се плакат [[Фредерик Вокер|Фредерика Вокера]] "Жена„Жена у белом"белом“ који је због новог стила 1871. год. У Лондону изазвао велико одушевљење. Следећи тај начин, Шере је у великим композицијама славио женску лепоту, наглашавајући да воли велике формате нпр. 2,4 -{m}- јер на њих могу да стану фигуре жена у природној величини.
 
За време " [[Belle époque]] " крајем 19. века многи озбиљни и угледни уметници придружили су се Шереу и билборд је доживео прво златно доба.
Ред 40:
[[Слика:S1038140.JPG|мини|250п|лево|''[[Џими Вејлз]] на билборду у београду, август 2010.'']]
 
Када је чувени сликар [[Анри де Тулуз-Лотрек]] 1891. године, по наруџбини директора "[[Мулен руж]]а"а“ нацртао плакат где играчица Ла Гули у заносу игре открива белину доњег рубља, изазвао је велики скандал. "Лига„Лига за врлину и [[морал]]ност маса"маса“ пожурила је да прекрије све примерке, али већ је било касно – поред улица плакат је освојио и наклоност публике.
 
Тих година када је плакат стицао приврженике, неки уметници доживели су "кризу„кризу савести"савести“ и пристали су да им се на сликама допише назив неког производа и тај рад употреби у рекламне сврхе. На ту идеју први је дошао [[директор]] предузећа "Пеарс„Пеарс' соап"соап“ који је убедио сликара [[Џон Милејз|Џона Милејза]] да уступи своје дело – портрет дечака који прави мехуриће од сапуниц-да би се њиме рекламирао [[сапун]]. Невероватан успех "Мехурића"„Мехурића“ подстакао је цртаче да понуде плакате са општом наменом, где је уз неутралну слику писало "Нечији„Нечији џем"џем“ или "Нечије„Нечије млеко"млеко“, што је омогућавало купцу плаката да сам упише име свог производа или предузећа.
 
'''Друго златно доба''' плаката било је двадесетих и тридесетих година 20. века и њему су посебно допринела два велика имена: Е. Макнајт Кауфер у Британији и А. Мурон Касандр у Француској.