|
Сабор се састао 2. априла и окупио је најугледније представнике Срба из Угарске. Имао је 75 чланова (25 црквених лица + 3 епископа) који су изабрани од свих Срба, јер није било времена да се утвђује имовни цензус. На овај начин изабрана је стварна српска елита, а међу њима и многи виђени интелектуалци. Конзервативна елита се сада по први пут суочила са либерално-демократским грађанством са којом је повела борбу за доминантну улогу у српском друштву. Сви су били сложни да треба добити аутономну област, али се нису слагали од кога је треба тражити. Појавило се више струја:
#"Већина" „Већина“ (патријарх [[Јосиф Рајачић]] и дворски саветник Ђорђе Стојаковић) која је настојала да српска питања реши уз помоћ владе и Цара ослањајући се на српске привилегије. Ова струја је и однела превагу, па су према њиховим стремљењима и састављени српски захтеви – очување привилегија и црквено-школске аутономије, али и повратак аутономне области са изабраним војводом; из [[Беч]]а су подстицани да траже што већа права и што већу територију, али само да би се притисли Мађари – грб, застава, скупштина, [[српски језик]] као језик администрације...
#"Мањина" „Мањина“ ([[Светозар Милетић]]) тражила је да Срби испуњење својих закона нађу споразумевајући се са мађарским напредним круговим и на основу њихових закона (направити мање промене у уставу из 1848) и свога природног и националног права, а не да се позивају на октроисане привилегије старе 150 година; ову струју је подржавао и кнез Михаило Обреновић који је као свог посланика у Карловце послао [[Јован Ристић|Јована Ристића]] и неки српски племићи који су били проугарски расположени; како се двор водио историјским и државним, а не природним правом, овакви захтеви су били неприхватљиво "револуционарани„револуционарани"; са друге стране, било је немогуће договорити се са Мађарима ако је основни захтев био Војводина, што би значило федерализацију Угарске; ипак, ово је по први пут да се српска елита одваја од Беча и царских привилегија и почетак отвореног сукоба са конзервативцима.
#"Средина" „Средина“ ([[Јован Суботић]] и [[Ђорђе Стратимировић- војсковођа|Ђорђе Стратимировић]]) је била за то да пре опредељивања за Беч или Пешту треба склопити државноправни договор са [[Хрвати]]ма. па онда заједно са њима водити преговоре а у сваком случају су били за уједињење са Троједницом да би се створила једна од федералних јединица Царства.
Захтеви су предати Цару и он је обећао да ће их испунити, али је заправо само тактизирао са Мађарима који су били против њих, као и Хрвати, те су ови остали неиспуњени. Остали су значајно упориште у утвђивању српских захтева у наредним деценијама.
== Хрватски сабор 1861. ==
Истодобно са Благовештенским, састао се и Хрватски сабор у који су бирани и представници Војне крајине. За 4 месеца рада донео је изузетно много закона и штошта је уредио. И овде се повело питање да ли сарађивати са Немцима или са Мађарима или пак ићи "самостално"„самостално“. На крају је превагнуо став Народне странке ([[Јосип Јурај Штросмајер]] и Рачки) да се пристане на нову унију са Угарском (стара је покидана 1848.) али да ова прво призна Хрватску самосталност и територијалну целовитост. Ово никада нису прихватили [[мађарони]]. Како нису хтели да пошаљу посланике на скупштину у Бечу (јер је то било противно обичајима) и Двор се окренуо против њих и почео да форсира своју струју на челу са [[Иван Мажуранић|Иваном Мажуранићем]], начелником новоосноване Хрватске канцеларије у Бечу.
== Спољашње везе ==
| 