Канџи — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м sređivanje |
м navodnici |
||
Ред 51:
На пример, канђи-знак за „светлост” или „следеће” (明) се може изговорити или као ''мјо'' (''myō'') од ране (V-VI век) позајмљенице из југоисточне Кине, или као ''меј'' (''mei'') од касније (VII-IX век) позајмљенице из северне Кине. Али, канџи 込 није изведен из кинеског карактера и самим тиме нема ''он'јоми''.
''Он'јоми'' су фонолошки карактеристични по томе што теже ка једнослоговном изговору, јер сваки знак представља један кинески слог. Ипак, ако занемаримо акцентуацију, већина кинеских слогова (посебно из средњокинеског, код којег су завршни плозивни сугласници били чешћи некада него данас) није се уклапала у начешћи систем слогова ''сугласник-самогласник'' у класичном јапанском. Тако је већина ''он'јоми'' сачињена од два ''слога'', од којих је други најчешће продужени самогласник из првог (односно '''и''' ако је у првом '''е''' и '''у''' ако је у првом '''о''', због фонолошких промена током векова) или је један од слогова ''ку'', ''ки'', ''цу'', ''чи'' или слоговно ''н'', јер подсећају на завршне сугласнике у средњокинеском.
''Он'јоми'' се примарно јављају у сложеницама од више канџи-знакова (нпр. 熟語 – ''џукуго'', ''jukugo'') које су позајмљенице (заједно са писањем) из кинеског, речи чији концепти или нису постојали у јапанском или се нису довољно елегантно могле изразити јапанским речима. Ово се може поредити са позајмљеницама из латинског или грчког (нпр. елегантнији је израз ''демократија'' од израза ''владавина народа'' истог значења).
| |||