Манастир — разлика између измена

14 бајтова додато ,  пре 6 година
м
navodnici
м (r2.5.4) (Робот: додато ko:승원)
м (navodnici)
У [[Буда|Будино]] доба и током векова после његове смрти, припадници Реда ([[сангха|сангхе]]) лутали су без сталног пребивалишта просећи. Пре но што су истекла два века од Будине смрти усталио се обичај заједничког живљења у склоништима, познатијим као авасе. Ове авасе су првобитно представљале уточишта у која су монаси могли да се повуку у доба монсунских киша, када је путовање бивало отежано или немогуће. Авасе су се постепено развиле у сталне насеобине, прозване ленама, при чему су лене насељавали стални монаси, док су раније авасе биле свратишта без сталног броја житеља<ref name="Rečnik budizma">Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.</ref>.
[[Слика:Tiksemonastery.jpg|мини|Тиксе манастир у Ладаху, [[Индија]].]]
У Винаја-питаки, према којој се управља заједнички живот [[будизам|будистичког]] Реда, под заједничким термином лена се помиње пет различитих врста пребивалишта. Од ових су најважнија два: [[вихара]] (кућа за монахе) и [[гуха]] (педна). То су два најранија облика настањених манастира. У равницама северне Индије вихара саграђена од опеке, постала је монашка институција; у пределима Индије јужно од планина Видхја, гуха је постала уобичајено монашко пећинско обитавалиште. Ове пећине су испочетка биле прилично једноставне, али, касније постају велика и уређена монашка пребивалишта, која се састоје од пространих целина са одајама, дворанама, светилиштима итд. Пошто су биле мање изложене временским неприликама и освајачким походима од вихара издвојених по равницама, многе су се одржале, нарочито у западним крајевима Индије (око хиљаду)<ref name="Rečnik budizma"/>. Неке од значајнијих откривених целина су Аџанта, Елефанта, Елора, Канхери и Карле; данас је познато укупно четрдесет четири таква средишта, раштркана широм јужне и западне Индије. Неки од њих су били насељени хиљадама година, и могуће је уочити прелаз са пећинских манастира уклесаних у стенама, ка каснијим засебним, каменим грађевинама. Још једна промена карактеристична за индијске манастире од [[8. век]]а надаље, био је прелаз са бројних, малих "парохијских"„парохијских“ манастира, који су служили као средишта будистичког учења и посвећености за једно или више села, ка пространим, велелепним средиштима подучавања која су више наликовала школама или универзитетима - попут Наланде, Одантапуре (у [[Бихар]]у), Викрамасиле (у западном [[Бенгал]]у), Амараватија и Нагарђунаконде (у [[Андра Прадеш]]у). Могуће је и да су извршиле и известан утицај на аскетске заједнице по источном Средоземљу, пошто се између Индије и Средоземља током првих векова хришћанске ере одвијала жива културна размена<ref name="Rečnik budizma"/>.
[[Слика:Ki Monastery.jpg|мини|лево|Ки манастир на [[Хималаји]]ма.]]
Велике манастири северне Индије представљале су богат и лак плен турским [[муслиман]]ским освајачима у 11. и [[12. век]]у; до тада је преостало тек неколико старијих, мањих манастира, а до [[13. век]]а будистичко монаштво је већ скоро потпуно ишчезло из Индије. Монашке институције су се до тада усталиле на [[Цејлон]]у, у југоисточној Азији, Кини, Кореји, [[Јапан]]у и [[Тибет]]у. Монаси које су муслиманска освајања лишила манастира отпутовали су из Индије на север и исток, нарочито на Тибет. Процват тибетанских манастира се наставио, чинећи доминантну црту тибетанског друштва све до модерног доба (види: [[Тибетански будизам]]).
* у многим манастирима постоји и школска зграда за сеоску децу;
* једна или више [[ступа]], или [[пагода]] на земљишту које се обично налази у близини светилишта.
Број, величина и дорађеност елемената разликује се од манастира до манастира, као и између градских и сеоских средина. Такође се разликује и сам назив манастирског комплекса. На Цејлону је то '''вихара''' или '''сангхарама''', на Бурми '''пхонгји-чуанг''', тј. кућа за монахе (''пхонгји'' - "велика„велика слава"слава“ је бурманска реч за монахе); на Тајланду, Камбоџи и Лаосу то је '''ват''', реч која је вероватно изведена из примитивног назива за манастир, тј. авасу<ref name="Rečnik budizma"/>.
 
== Хришћански манастири ==
[[Старословенски језик|Старословенски]] називи за [[монах]]а су напуштени и они гласе: '''иник''', '''усамљен''' или '''црноризац''', по црној одори коју носи. Према [[Душанов законик|законику]] српског [[цар Душан|цара Душана]], на сваких хиљаду сеоских кућа могло је бити највише 50 монаха на манастирским имањима. Када хришћанин ступа у манастир да би постао [[монах]], најпре се постриже, ошиша, затим промени име и обуче црну монашку одору, ризу. Напушта своју породицу и све "красоте"„красоте“ овога света. Монаси живе у својим [[ћелија]]ма, али се заједнички моле и обедују. Овакав начин зове се киновија, или на старословенском: општежитије.
 
Манастири у којима живи много монаха називају се ''[[лавра|лавре]]'' (грч. λαύρα - улица; пут, ходник; монашко насеље од низа зграда са монашким ћелијама око средишњег дворишта са саборном црквом); манастири удаљени од насељених места, у беспућу, зову се ''пустиње''; монашка обитавалишта где се живи аскетски су [[скит]]ови (грч. ασκητής- онај који нешто постиже вежбом и муком).
Епархијски ктиторски манастири су били најбројнији и потпадали су под јурисдикцију надлежног епархијског епископа.
 
Живот у манстирима равнао се по правилима црквених закона. На челу се налазио игуман а њега су помагали као саватници чланови братства обично називани "старци“„старци“.
 
== Извори ==
1.544.809

измена