|
=== Пасија Светог Кнеза Лазара (1989) ===
Дело је настало 1989. године, и за њега је аутор добио [[Октобарска награда града Београда|Октобарску награду града Београда]]. Спада међу најзначајније Максимовићеве композиције не само из вокално-инструменталног већ и његовог целокупног опуса. О овој композицији Максимовић каже: „Пасију сам замислио – а, верујем, и остварио – као драму, тј. акционо. Слушаоца Пасије замишљам као путника који долази на поље [[Косово]], где се сусреће с Косовским стубом. Путник чита Натпис, односно Стуб му приповеда и уводи га у радњу. Чак, у једном тренутку, проговара и [[Кнез Лазар|Лазар]] (с текстом натписа) Посетилац се осврће и гледа на Косово поље "пуно„пуно костију мртвих"мртвих“ и тако започиње прича. Најпре мирнодопско благостање, срећа и лепота (РAВAНИЦA), али ускоро затим појављује се злослутно знамење (помрачење Сунца, звезда-репатица) које ПРЕДСКAЗУЈЕ разне несреће и пошасти (земљотрес, кугу, глад, пустошења). Права катастрофа се дешава 1371. када се "Господ„Господ разгневи"разгневи“ на Србе и дозволи њихову [[Маричка битка|погибију на Марици]]. Од тада Лазарева Србија добија врло злог суседа који, у мањим или већим пљачкашким налетима и упадима на нашу територију (једном су стигли чак до Хума!) – плени, убија, злоставља, одводи у ропство… (НAПAСТ) Видевши да се приближио дан одлучног и коначног обрачуна, кнез Лазар се најпре обраћа [[Бог]]у за помоћ (МОЛИТВA), а затим дозива своје племиће, велможе, војводе и уопште ратнике, које својом узвишеном и надахнутом родољубивом БЕСЕДОМ позива у храбру али поносну смрт, на свесну и достојанствену жртву, дакле, у царство небеско – а у име једне више моралности, хуманости и правде. С обзиром на то да се у том тренутку Кнез поистовећује са својим народом (а ускоро ћемо видети: и народ с Кнезом) ову БЕСЕДУ сложно певају Лазар и хор. После беседе, наравно, ратници се ЗAВЕТУЈУ свом Кнезу на верност, а испред њих је најхрабрији међу њима витез – будући херој и национална легенда. Борбене и родољубиве заклетве нижу се једна за другом да би се на крају све сублимирале у оној (умримо да увек живи будемо), која – у фугату – у ствари, представља поклич и почетак јуриша. У БОЈУ учествују два хора, и то тако да звук и покрет брзих осмина прелази из једног хора у други (лево-десно), па ће део слушалаца (на погодним местима, а у зависности од изведбеног простора) имати утисак да се налази у средишту саме битке! После три велика градациона "таласа"„таласа“, на кулминаторној тачки, музика се прекида а Казивач саопштава злу судбину Лазареву и његове гарде – сви до једнога беху посечени! Потом, у једној мало дужој реплици (која је као одмориште од "огњених„огњених трескова, звекета оружја, вапаја људи и њиштања коња"), Казивач нас доводи на Кнежеву СAХРAНУ. Најпре се [[кнегиња Милица]] у једном екстатичном ПЛAЧУ опрашта од свога супруга, а затим свештеници и цео окупљени народ певају завршни погребни корал. Наш путник (слушалац Пасије) – чувши, видевши и доживевши целу причу – полако се удаљава, све тише се чује певање погребне поворке, а Стуб га испраћа истим речима којима га је и дочекао (ЕПИЛОГ), али га сада, на крају, још три пута опомиње: "да„да не проминеш и да не превидиш!", тј. да не заборави.“
== Списак значајнијих дела ==
|
