Тестамент — разлика између измена

#-{'''Animus testandi'''}-, односно ''намера за сачињавање тестамента'' - јесте правно релевантна воља неког лица да предузме одређене правне радње и његова свест о условима и последицама предузетих радњи. Та воља мора бити: озбиљна (није пуноважан тестамент који је написан "из„из зезања"), стварна, слободна и упућена на нешто што је могуће остварити.

Је изузетни и приватни облик тестамента. '''Завешталац може своју последњу вољу усмено изрећи пред три истовремено присутна тестаментарна сведока, ако због изузетних прилика није у могућности да сачини писмено завештање'''. Сведоци морају да, без одлагања, најближи суд упознају са садржином тестамента. Њихове изјаве се диктирају у записник који се потписује и оверава, и такав служи као тестамент. Изузетне прилике морају бити такве природе да погађају већу или мању групу људи услед неотклоњивог и општепознатог догађаја који их је задесио и битно погоршао њихов животни положај (нпр. рат, земљотрес, велики пожар, поплава...). Обзиром да је овај облик тестамента изузетно погодан за кривотворење његова употреба је доста ограничена рестриктивним тумачењем "изузетних„изузетних прилика"прилика“ од стране судова (нпр. постоји случај да суд није узео у разматрање усмени тестамент жене која је лежала у болници неколико месеци али је нагло преминула, с образложењем да је она за то време могла да састави неки други тестамент). Уколико је и 30 дана после престанка изузетних прилика завешталац и даље жив тестамент ће престати да важи;

* Антић - "Наследно„Наследно право"право“, Београд 2004, ISBN 86-7630-016-Х