Чаваш — разлика између измена

м
navodnici
м (Bot: formatiranje referenci)
м (navodnici)
<!-- Овај текст је потребно прегледати и средити, па уклопити његове делове у постојећи чланак.
 
Један од караванских путева ишао је од Хума код Требиња до Пољица, гдје прелази на десну обалу Требишњице у Поповом пољу, те преко Чаваша и Горњег Храсна према Стоцу и Благају. Римски пут ишао је од Нароне преко Горњег Храсна и Чаваша, те Величана у правцу Епидаура и Леусиниума, и на овом подручју налазе се разни остаци из римског доба. Ови каравани су ишли пољем љети јер је било без воде, док се зими ишло ободом поља и помињу се у илирском и римском периоду, а нарочито у вријеме Словена и отоманске владавине. Једно од неколико одморишта на том путу је била Губеровина на источној страни села Чавша. Губеровина је била једина жива вода на ширем подручју десне обале Требишњице и која није пресушивала ни за вријеме дугих сушних љета. Тај је простор био сав у зеленилу и био је погодан за одмор, напасање коња и ту су каравани одмарали и често ноћивали. Према причама из 16. вијека једна мања формација турских коњаника тзв. чавуша, која је вршила контролу територија одмарала се на Губеровини. Том приликом кроз звековачку валу(мањи кланац) привукла се непримјетно група наоружаних сељака из околних села, напали су ову турску формацију, побили их опљачкали и одвели им коње. Тада је погинуло и неколико сељака који су сахрањени у близини извора Губеровине... ... Предпоставља се да је само мјесто Чаваш добило по турској ријечи чавуш што значи коњаник, гласник, полицијски службеник који су надзирали дјелове које је окупирала отоманска империја, те дијелили награде и отказе и преносили вијести. Будући да су чавуши добијали земљу као награду за рад, могуће да је њима додијељена земља у посијед у предијелу Попова поља гдје се данас налази село Чаваш. Временом је ријеч чавуш пребацивањем нагласка са "у"„у“ на "а"„а“ и каснијим словенским претварањем постало Чаваш.
 
Питомо село Чаваш, на ободу Поповог поља, око 50 километара од Требиња, у Херцеговини, Далмацији и Приморју сви знају као "мученичко„мученичко мјесто"мјесто“, у коме су усташе 11. августа 1941. године, од 150 Срба-мјештана, убили 101 лице, с тим да је најмлађе имало неколико дана, а најстарије 96 година. У том страдалничком дану, од 57 чланова породоце Милошевић, преживјело је само двоје, а од 23 члана породице Мијатовић преживјело је само троје. Страдали су и Милетићи, Михићи, Мичете и Пивци, о чему је свједочио велики камени споменик невиним жртвама, који је 1993. године такође порушен, а становништво протјерано. Историја се поновила педесет година даље када је село Чаваш у последњем рату у потпуности уништено, а становништво исељено. Сада су у Требињу Љубињу, Србији, Црној Гори и даље.. Чаваш и сусједно село Дврсница су једина села у Попову пољу која нијесу обновљена и поред напора сељана и људи који су поријеклом одатле да се нешто уради. Припајањем новоформираној општини Равно(некада Требињска и Љубињска општина) напори су још тежи јер нови "општинари"„општинари“ немају слуха за Чавшане. Прије рата ту су живјеле српске породице Мичета, Милошевић, Мијатовић, Михић, Милетић, као и хрватске Боро и Паламета Међутим, да се Чавшани не одричу лако огњишта показују и обрађена понека њива у дијелу поља испод села, јер појединци долазе из Љубиња да што посаде на својој земљи, понешто под закуп или бесплатно узимају сусједи Хрвати, а највећи дио је зарастао у траву. Хоће ли се (и)када поново зачути она поповопољска пјесма:"Чаваш „Чаваш чело, а Дврсница глава, Величани - срце из њедара"њедара“
-->
 
1.572.075

измена