Црквенословенизам — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нова страница: мини|230п|[[Ваведење|Ваведеније, црвенословенска реч]] '''Црквеносл… |
Нема описа измене |
||
Ред 1:
[[Слика:Presentation of Mary of Protat.jpg|мини|230п|[[Ваведење|Ваведеније]], црвенословенска реч]]
'''Црквенословенизми''' су речи преузете из било које од редакција [[Старословенски језик|старословенског]] (други назив [[Црквенословенски језик|црквенословенски]], јер је то и данас [[Православље|православни]] литургијски језик) и прилагођене језику, најчешће оном чија је редакција. У случају српског језика, речи које се сматрају за
== Историја ==
Прво дело преведено за Словене била је [[Библија]], и то на старословенски, језик који су [[Ћирило и Методије]] преузели од македонских Словена. Временом, овај језик некада близак свим [[Словени]]ма, одаљио се, јер се он, као књижевни језик, није развијао, док говорни итекако јесте. Он је зато остао само језик књиге, као [[Латински језик|латински]] у западној Европи.<ref name=veli>{{cite book|last=Величковић|first=Станиша|title=Интерпретације 1|publisher=ФИЛД|location=Београд|year=2010|isbn=978-86-88207-00-3|pages=359-361}}</ref>
То се одразило и на преписивање црквених [[књига]] — сваки преписивач је у преписке уносио неке [[Фонетика|фонетске]], [[Морфологија|морфолошке]] и [[Лексикологија|лексичке]] особености језика којим је говорио. Такво прилагођавање довело је до стварања редакција или рецензија [[Старословенски језик|старословенског]] (такође називан и староцрквенословенски) — српске, хрватске, руске, чешке, бугарске — чиме су настали нови, [[Црквенословенски језик|црквенословенски језици]]. Са хришћанством, Срби су добили
Сва дела и одредбе, као на пример [[Душанов законик]], писани су овим језиком, па се јавио и обратни утицај. Више није само српски језик утицао на српскословенски, већ и књижевни на народни. Након [[Велике сеобе Срба|Великих сеоба Срба]] током 17. и 18. века, а као спречавање покатоличења српског народа на тлу [[Хабзбуршка монархија|Аустрије]], Срби су потражили помоћ православне [[Руска империја|Русије]]. Тада су пристигли [[Максим Суворов]] и [[Емануил Козачински]], који су својим делањем потиснули српскословенски и у употребу увели [[рускословенски језик]].<ref name=veli/>
Пре но што је грађанска класа у деветнаестом веку ([[Вук Стефановић Караџић]], [[Доситеј Обрадовић]], [[Аврам Мразовић]], [[Сава Мркаљ]]) извојевала употребу народног језика, на српски је утицај извршио и ''по правилима баба Смиљане'' писан [[славеносрпски језик]], руска редакција са српским народним примесама. Сви ови језици данашњем српском дали су бројне црквенословенизме.<ref name=veli/>
== Утицај ==
Удео црквенословенизама у [[Руски језик|савременој руској лексици]], по процени истраживача, креће се од минимално 50% (А. А. Шахматов) до приближно 66,66% (Л. В. Шчерба), што је пружило повод Б. О. Унбегауну да руски књижевни језик дефинише као русифицирани [[црквенословенски језик]]. Ситуација са [[Српски језик|српским језиком]] је различита — утицај је мањи. Међутим,
Такав став је оправдаван тиме што је, приликом превођења [[Нови завет|Новог завета]], Караџић морао да задржи или посрби приближно двеста црквенословенских речи, јер у народном језику за њих није постојао еквивалент. Иста ситуација се догодила приликом писања ''Писменице српског језика'' (будуште време, винителни, дјејствителни глаголи, име суштествително, именителни, мјестоименије, падеж, правописаније, причастије, слитна, сујуз, точка) и ''[[Српски рјечник|Српског рјечника]]'' (мошти, општи, општина, свештеник, васкрснути, Ваведеније, Васкрс, васкрсеније, Богојављеније, бденије, моленије, поученије, приказаније, спасеније).<ref name=prav/>
Црквенославизми су имали значајну улогу у формирању [[хрватски језик|хрвастког језика]] заснованог на [[Чакавско наречје|чакавском наречју]].<ref>{{cite book|title=Хрватска граматика|publisher=Школска књига|location=Загреб|year=1997|isbn=953-0-40010-1|pages=15}}</ref>
Неки црквенословени термини су задржани у оригиналу — општи, [[општина]], [[падеж]], [[свештеник]]. Сугласничка група ''шт'' у српском, бугарском, македонском (староћириличко слово ''[[Щ|Щщ]]''), пак је у другим редакцијама попримила друге облике, па се у руском, украјинском и русинском изговара као ''шч'' (опшчи, свјашченик), а хрватском ''ћ'' (опћина, свећеник). Ипак, ни у овоме није било доследности, па се у српском каже будући, не будушти (у ''Писменици српског језика'' [[Будуће време|будуште време]]).▼
== Употреба ==
Постоји више начина на који су старословенске речи пристизале у народни језик. Могле су доћи у оригиналу или делимично измењене. Неке су чак касније замењене народним речима или другим позајмљеницама и избачене из употребе.
▲Неки
Речи са за старословенски језик карактеристичним наставком ''-није'' палатализовани су у ''-ње'' — [[Ваведење]], [[правопис]]ање, васкрсење, [[Богојављење]], бдење, [[Молитва|мољење]], поучење, приказање, спасење. Понеки црквенославенизам је и пре увода у народни језик имао свој назив. Прави пример за то је [[Ускрс]], делимично народни назив равноправан са Васкрсом ({{јез-стсл|въскръс}}).
Многе речи, посебно оне из граматике, нису заживеле, па су их замениле нове позајмљенице
== Извори ==
| |||
