Нићифор Григора — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м +kutijica biografija; козметичке измене
Ред 1:
{{Биографија
| име = Нићифор Григора
| презиме =
| слика =
| ширина_слике = 250п
| опис_слике =
| пуно_име =
| дан_рођења =
| месец_рођења =
| година_рођења =
| место_рођења =
| држава_рођења =
| дан_смрти =
| месец_смрти =
| година_смрти = 1360.
| место_смрти =
| држава_смрти =
}}
'''Нићифор Григора''' ([[грчки језик|грч]]: Νικηφόρος Γρηγοράς, рођен око [[1295]], умро [[1360]]), је био [[Византија|византијски]] историчар, учењак и верски полемичар.
 
Линија 5 ⟶ 23:
Године [[1324]]. предложио је реформу [[јулијански календар|јулијанског календара]] која се по својим карактеристикама антиципрала реформу папе [[Гргур XIII|Гргура XIII]] из 16. века завршену увођењем данас доминантног грегоријанског календара. Цар је одобравао реформу, али је никада није спровео у дело. Пошто је био ућитељ Метохитове деце, одлучено је да он оде по [[Ирина Метохит|Ирину Метохит]], своју ученицу, а Метохитову ћерку, која је боравила на двору свог зета [[Стефан Дечански|Стефана Дечанског]]. Наиме, њен муж је био Јован Палеолог, синовац цара Андроника, који је током грађанског рата између деде [[Андроник II Палеолог|Андроника II Палеолога]] и унука [[Андроник III Палеолог|Андроника III Палеолога]] одлучио да се одметне од стрица и завлада у једном делу Царства као самосталан владар. Тражио је помоћ свог зета српског краља Стефан Дечанског, који је био ожењен његовом ћерком [[Марија Палеолог|Маријом Палеолог]]. Током боравка на српском двору стигла му је понуда из Цариграда од Андроника II да одустане од својих намера, а да ће заузврат добити титулу цезара. Он је прихватио понуду, али је убрзо умро на спрком двору. На српском двору остала је његова жена Ирина. Нићифор Григора био је успешан у својој мисији и успео је да врати своју бившу ученицу у [[Цариград]]. У посланици пријатељу [[Андронику Зариди|Андроник Зарида]] оставио је податке о овом посланству, а њу је унео и у своје историјско дело.
 
Године [[1327]]. поново је избио рат између деде и унука Андроника. Када је старог Андроника [[1328]]. године свргнуо његов унук [[Андроник III Палеолог]], у немилост новог владара пали и Теодор Метохит и Нићифор Григора. Обојица су изгубили своју имовину, били су принуђени да се повуку из јавног живота. Григора је доживео и породичну несрећу, умро му је ујак заштитни. Ипак, један од ретких који је посећивао свргнутог цара био је управо Нићифор Григора. Њега је посећивала и његова ћерка [[Симонида]], удовица српског краља [[Стефан Милутин Немањић|Милутина]]. Временом, Григора се враћа у јавни живот византијске престонице. Први јавни наступ је имао на сахрани Андроника III, који је умро [[1332]], где је одржао посмртни говор и након тога се приближава Андронику III. Исту улогу имао је и на сахрани јерменске принцезе Марије, мајке цара Андроника III. У центар пажње интелектуалних кругова се вратио када је прихватио изазов за јавну расправу са вештим теологом [[Варлам из Калабрије|Варламом из Калабрије]]. Григора је у беседништву и познавању теологије надмашио свог такмаца и тиме је стекао велики број ученика и следбеника.
 
Андроник III му је поверио преговоре о унији цркава који су [[1333]]. вођени са легатима [[пап Јован XXII|папе Јована XXII]]. Преговори су пропали, као и у ранијим приликама, али су изазвали нове доктринарне сукобе у Византији пошто су као бранитељи православља иступили монаси привржени [[исхаизам|исхаистичком]] учењу. Исхаизам је однео победу на синоду који је [[1351]]. сазвао у Цариграду [[Јован VI Кантакузин]] и Григора, који се противио овој доктрини, је након тога натеран да се повуче у манастир на две године. Прецизније податке о крају Григориног живота немамо, претпоставља се да је умро око [[1360]]. године.
Линија 22 ⟶ 40:
{{портал|Историја}}
* {{Историјска библиотека|арт:nicifor-grigora|Нићифор Григора}}
 
 
[[Категорија:Историја Византије]]