Реуматоидни артритис — разлика између измена

Реуматоидни артритис је широко распрострањена [[болест]], а присутна је у просеку код 1% популације. Чешће се јавља код [[жена]], а нарочито у периоду између четврте и шесте деценије живота.

 

 

Узрок болести је још увек непознат. Претпоставља се да код генетички предиспониране јединке под утицајем фактора спољне средине (највероватније неких [[бактерија]] или [[вирус]]а) долази до појаве болести.

Са бољим познавањем механизама оштећења ткива у реуматоидном артритису почела су и испитивања тзв. биолошких лекова, којима би се могло деловати на најважније ћелије и процесе запаљења у терапијске сврхе.

 

Реуматоидни артритис почиње постепено, са спорим развојем симптома и знакова, што може трајати недељама па и месецима. Прве тегобе које осете оболели су најчешће јутарња укоченост једног или више зглобова, што је праћено болом при сваком покрету. Број захваћених зглобова је различит, али је обично већи од пет. У почетку број захваћених зглобова може бити и мањи, али се касније умножава.

 

Јутарња укоченост, која траје дуже од 1 сата, представља можда и најзначајнију одлику болести која реуматоидни артритис разликује од других запаљенских реуматских обољења. Могу бити присутни и општи симптоми запаљенске болести: губитак апетита, телесно пропадање и повишена телесна температура.

 

 

Од пет класичних знакова запаљења најчешће су присутни оток зглоба и поремећај функције, што је уз присутан [[бол]] сасвим довољно за [[дијагноза|дијагнозу]] артритиса. Нарочито значајан податак за тачно постављање дијагнозе је постојање симетричног [[артритис]]а – односно постојање промена на истим зглобовима (нпр. обе руке или оба колена). Знаци артритиса могу постојати на ситним зглобовима шака, ручја, лакатним зглобовима, коленима, чланцима итд. Бол при пасивним покретима зглоба се сматра могућим знаком запаљења, а у узнапредовалој фази болести могу се наћи деформитети и ограничења покрета.

 

 

Манифестације на другим органима се јављају углавном код серопозитивних (болесника са реуматодним фактором), и то чешће код [[мушкарац]]а.

* секундарни [[Сјогренов синдром]] се развија код око 10-15% болесника (чешће код особа женског пола) и карактерише га хронично запаљење [[пљувачне жлезде|пљувачних]] и [[сузна жлезда|сузних жлезда]]. Ово резултује поремећеном секрецијом [[пљувачка|пљувачке]] и [[сузе|суза]]. Могућа је сувоћа и иритација готово свих [[слузокожа]].

 

 

Радиографски знаци болести су:

* потпуно срашћивање зглобних површина - [[афункција зглоба]] ([[анкилоза]]).

 

 

Ток реуматоидног артритиса често није лако предвидети. На основу праћења клиничких, лабораторијских и радиолошких карактеристика болести запажено је следеће:

 

* одређени степен [[инвалидитет]]а током прве деценије трајања болести присутан је код око две трећине оболелих;

* у великим студијама, које су обухватиле више од 5.000 оболелих у четири центра, показано је да је [[морталитет]] ових болесника готово два пута већи од популације здравих особа;

* нарочито су угрожени болесници са израженијим знаковима болести, ванзглобним манифестацијама, мањим функционалним капацитетом, нижим социоекономским статусом и лошијим образовањем.

 

 

С обзиром да још увек није са сигурношћу утврђен узрок болести, не постоји ни [[терапија]] која би овај узрок отклонила. Међутим велики напредак је постигнут на пољу разумевања развоја болести, па из тих сазнања потичу и највећа достигнућа у терапији реуматоидног артритиса. Циљ лекара реуматолога у лечењу ових болесника јесте да им омогући што комфорнији живот, уз максимално смањење бола, смањење степена деформитета зглобова, односно спречавање или смањење степена инвалидитета оболелих.

Терапија се може поделити на нефармаколошки део који обухвата програм дозиране физичке активности, дијету, редукцију [[стрес]]а, добро познавање сопствене болести и фармаколошку која је базирана на употреби [[лек]]ова. Постоје три различите групе лекова који се уобичајено користе у терапији реуматоидног артритиса, и то најчешће истовремено због међусобног потенцирања корисних ефеката. Користе се [[нестероидни антиинфламаторни лекови]], затим [[глукокортикоиди]], као и посебна група лекова који су у стању да промене ток саме болести па се називају и лекови који модификују болест.

 

 

Најстарији лек из ове групе је [[аспирин]] (ацетилсалицилна киселина) који је економичан, ефикасан али и познат по нежељеним ефектима (пре свега на слузокожу [[желудац|желуца]]). Из тих разлога развијене су нове класе ових лекова који не ремете синтезу фактора заштите слузнице желуца (простагландина), а и даље имају тражене ефекте. Доза се индивидуално одређује, а већа је уколико је и активност болести израженија стим да се мора водити рачуна и о нежељеним ефектима.

 

 

Ови лекови такође делују антизапаљенски, али су у стању да утичу на степен имунолошког одговора. Осим системског давања, могу се давати и локално у виду инјекције у сам оболели [[зглоб]]. Због брзог дејства и смањења тегоба, могу се користити као тзв. терапија премоштавања док други лекови не почну да делују, али и као континуирана терапија код оболелих који немају добру контролу болести{{чињеница|date=09. 2010.}}. И ови лекови убрзо по узимању доводе до смањења субјективних тегоба.

Бројни нежељени ефекти се јављају током хроничне примене чак и малих доза лека као одраз јатрогеног хиперкортицизма (увећање телесне тежине, карактеристично нагомилавање масног ткива у пределу врата, лица и трупа, али не и на екстремитетима), смањења коштане густине, повећања вредности [[крвни притисак|крвног притиска]] итд.

 

 

Лекови из ове групе имају огроман значај, јер осим што ублажавају симптоме могу и значајно променити{{чињеница|date=09. 2010.}} ток саме болести, односно успорити прогресију зглобних промена. Пошто [[зглобне промене]] настају већ на почетку болести, данас се инсистира на раној и агресивнијој терапији лековима из ове групе. Уколико клинички и радиографски критеријуми говоре у прилог активне болести, одмах се прелази на терапију са овим медикаментима.

Најчешће се користи [[метотрексат]]. Убраја се у тзв. лекове прве линије у лечењу реуматоидног артритиса с обзиром на релативно брз почетак дејства (4-6 недеља), једноставну примену, релативну приступачност и добре резултате лечења. Ограничења се односе на болеснике са оштећењем [[јетра|јетре]], поремећајем функције [[бубрег]]а, смањеним бројем уобличених елемената [[крв]]и (с обзиром на токсичне ефекте на [[коштана срж|коштану срж]]). Озбиљни нежељени ефекти су ретки, а помињу се [[плућна фиброза]], оштећење јетре и ефекти на коштану срж.

 

 

Група биолошких медикамената има за циљ да модификује дејство појединих билошких продуката ([[цитокини|цитокина]]), који се ослобађају током промењеног имунолошког одговора. До сада је већ синтетисан већи број оваквих лекова као нпр. [[инхибитори ТНФ-алфа]] и [[интерлеукин 1|интерлеукина 1]].

Постоје озбиљна клиничка испитивања која су доказала клиничко и радиографско успорење прогресије болести код овако лечених болесника. Нежељени ефекти били су ретки, а најчешћи проблеми су се односили на бурне локалне реакције на месту апликације лека, приликом поткожне примене. Сматра се да овакви болесници морају чешће да се контролишу у смислу развоја [[инфекција]], с обзиром на узимање лекова који слабе имунолошки одговор.

 

 

Процедуре физикалне терапије су саставни део лечења болесника са реуматоидним артритисом, како у активној тако и у фази смирене болести - ремисије. Примарни циљ је очување функције зглобова у највећем могућем степену. У околностима када неповратно дође до оштећења пре свега великих зглобова (кукова и колена), ортопедска хирургија уградњом вештачких зглобова омогућава овим болесницима релативно квалитетан живот.

 

* [http://www.reumatoidniartritis.rs www.reumatoidniartritis.rs]

{{Commonscat|Rheumatoid arthritis}}

* Проф. др Душан Стефановић: [http://www.stetoskop.info/Reumatoidni-artritis-2988-c46-content.htm Реуматоидни артритис], Војномедицинска академија, Београд