Домобранство — разлика између измена

 

 

У [[Хрватска|Хрватској]] и [[Славонија|Славонији]] домобранство је организовано на основу Хрватско-угарске нагодбе из [[1868.]] године, као помоћна војска под називом ''Краљевско угарско-хрватско домобранство'' потчињено мађарском Министрству земаљска одбране. Подручје Хрватске и Славоније делило се на четири домобранска округа за попуну. У почетку се састојало од четири батаљона и четири [[Улани|уланска]] ескадрона.

У [[Словенија|Словенији]] су прве домобрамске јединице формиране за одбрану од [[Наполеон]]ове војске [[1809.]], а затим поново [[1813]]—[[1815|15]], да би биле укинуте [[1852.]]. После [[Аустро-угарска нагодба|Аустро-угарске нагодбе]] домобранство је поново организовано. У Првом светском рату у састави немачко-словеначке 22. ландверске пешадијске дивизије биле су: 43. и 44. ландверска бригада и 22. пољска артиљеријска бригада. Двадесет друга пешадијска дивизуја учествовала је у операцијама на руском фронту у Галицији и на италијнском фронту.

 

 

== Домобранство у Другом светском рату ==

Домобранство је у [[Независна Држава Хрватска|Независној Држави Хрватској]] (НДХ) је [[квислинг|квислиншка]] војна формација. После проглашења Независне Државе Хрватске ([[10. априла]] [[1941.]], с одобрењем [[Немци|Немаца]] и под њиховом контролом, почело је формирање домобранства, по узору на Краљевско угарско-хрватско домобранство до [[1918.]], као главног дела оружаних снага НДХ, које су се састојале од ''Усташке војнице'' и ''Оружништва''. Називом Домобранство усташко вођство је настојало да истакне континуитет хрватске државности и непосредну везу НДХ и аутономије постигнуте Хрватско-угарском нагодбом из [[1868.]] године.

 

Домобрантво је сачињавало тзв. редовну војску НДХ која је стварана и попуњавана мобилизацијом и регрутовања [[Хрвати|Хрвата]], [[Муслимани|Муслимана]] и др, силом закона, а обухватало је копнене, ваздухопловне и пловне снаге.

 

====Ваздухопловство====

Под Заповедништвом ваздухопловства билу су летачке јединице, противавионска артиљерија (протузракопловно топништво). Због недостатка авиона у почетку су формиране само две ваздухопловне базе у Загребу и [[Сарајево|Сарајеву]], а касније у [[Бањалука|Бањалуци]], [[Славонски Брод|Броду]] и [[Земун]]у. Затим су од авиона које су добили из ратног плена Југословенске војске и купљених у Италији и Немачкој формиране ескадриле (јата) у базама у чијем је саставу било и више од 160 авиона. Од других јединица фирмиране су: ''Зракопловна школска пуковнија, Падобранска бојна и Једриличарска школа''. Од прекобројног људства формирани су ваздухопловни здругови који су употребњавани као пешадијке јединице, а део људства (нарочито механичара) пребачен је у Немачку и [[Француска|Француску]] и распоређен у немачке јединице и установе. Немци су НДХ одобрили да има авиона колико је потребно да се пилоти припреме да у саставу немачке авијације учествује у борбама на источном фронту и против јединица НОВЈ.

Противавионска одбрана као и обавештајна служба нису имале значајну улогу. Ради спречавања бекства пилота са авионима на страну НОВЈ, ваздухопловство је од почетка било под непосредном контролом усташа и Немаца.

 

Иако то [[Италија|Италијани]] нису желели формирано је Заповедништво пловних снага (од септембра [[1943]]. Заповедништво морнарице) са седиштем у Загребу, Заповедништво обале и поморског промета у [[Сплит]]у, са лучким заповедништвима и Заповедништво река и речног премета у Сиску. Рад морнаричких команди био је под контреолом италијанских власти и ограничавао је обављање лучко приморске службе и контролу над рибарством.

 

После капитулације Италије (септембар 1943) Немци су од морнара НДХ формирали одреде у [[Дубровник]]у, [[Макарска|Макарској]], Сплиту, [[Шибеник]]у и [[Ријека (град)|Ријеци]] и распоредили их на бродове заплењене од Италије. Средином [[1944]], повукли су их са бродова и пребцили у Загреб, где су формирали одред, који су у борбама код [[Трговишће|Трговишћа]] (новембра 1944) заробиле јединице НОВЈ. Речна флота је имала неколико пловећих објеката, који су у току 1944 скоро сви потопљени.

 

На захтев Немаца и Италијана издвајани су из Домобранства добровољци од којих је 1941. формирана ''Појачана хрватска 369. пјешачка пуковнија'' и ''Лаки превозни здруг''. Обе формације упучене су у Немачку, односно Италију, а затим ангажоване на источном фронту. Код [[Стаљинград]]а су претрпеле велике губитке и биле заробљене.

 

Незадовољни моралом и борбеним квалитетом домобрана, Немци ду изнудили од владе НДХ да је од регрута за Домобранство, после обуке у Ауструији, у 1942 и 1943 формирала тзв. легионарске дивизије: 369, 373, и 392. (тројног састава) са немачким старешинским и стручним саставом. Дивизије су биле намењене за источни фронт, али су због развоја [[НОР]]-а у Југославији употребњене на подручју НДХ као саставни део немачких оружаних снага. Свака дивизија имала је око 10.000 људи.

 

 

 

У гарнизонске чете окупатор је организовао и веће покретљиве домобранске јединице. У јесен [[1943.]] формирао је 5 батаљона и до фебруара [[1944.]] преформирао их је у седам борбених група, које су затим поново преформиране у 4 посебне групе. Лета [[1944.]] поново су формирана 4 ударна батаљона да би се до пролећа [[1945.]] повећао на 6. Међутим ти су батаљони већ били помешани са јединицама немачке полиције и њима су командовали немачки официри. Једино 2. батаљон [[Вук Рупник|Вука Рупника]] у [[Церкница|Церкници]] није био под немачком командом. Септембра [[1944.]] Рупник је постао генерални инспектор Словенског домобранства, али је тај назив имао само формално. У новембру 1943. у Словеначком приморју је тамошњи виши шеф СС-а и полиције [[Одило Глобочник]] основао домобранство под називом [[Словенски народни варностни збор]]. На челу збора био је Организациони штаб под вођством пуковника Антона Кокаља. у јесен 1944, имао је 15 чета и приближно 2.000 припадника. И та се формација почетком 1945 организовала у батаљоне и имала 4 ударна батаљона у оквиру 1. словенског ударног пука. У Горењској су прве домобранске јединице основане у лето 1944 и то под окриљем [[Гестапо]]а уз помоћ руководства Словеначког домобранства и реакционалних вођа грађанских странака из [[Љубљана|Љубљане]].

У пролеће 1945. горењско домобранство је имало 47 станица у којима је било 1.800 припадника. Поткрај рата Народни одбор, као протуреволуционарни политички орган све је домобране и словенске четнике прогласио Словеначком народном војском и подредио [[Драгољуб Михаиловић|Драгољубу Михаиловићу]]. Кад су армије НОВОЈ почеле продирати према западу, домобрани и водећи људи бивших грађанских странака заједно са окупатором побегли су из домовине, Приморски домобрани повукли су се у [[Фурланија|Фурланију]], а горењски и они из Љубљанске покрајине у [[Корушка|Корушку]]. Њих су [[Уједињено Краљевство|британски]] савезници крајем маја 1945, предали југословенским властима.

 

* Ф, Чулиновић:Окупаторска подела Југославије, Београд 1970.

* ''Колаборационистичке оружане формације у Југославији 1941—1945'', Зборник научног скупа: „Ослободилачка борба народа Југославије као општенародни рат и социјалистичка револуција“, II. Београд 1977.

[[pl:Domobrani]]

[[ru:Домобранство]]

[[sk:Domobrana]]

[[uk:Домобрани]]