Владимир Назор — разлика између измена

| слика = V.nazor.jpg

| опис_слике = Владимир Назор

| место_рођења = [[Брач]]

| држава_рођења = [[Аустроугарска]]

| место_смрти = [[Загреб]]

| држава_смрти = [[ФНРЈ]]

 

== Биографија ==

Грађанску школу је завршио на острву [[Брач]]у, а гимназију у [[Сплит]]у. Студирао је природне науке, [[математика|математику]] и [[физика|физику]] у [[Грац]]у и [[Загреб]]у. Дипломирао је [[1902]]. године. Предавао је у Хрватској гимназији у [[Задар|Задру]], а од [[1903]]. до [[1918]]. године у [[Истра|Истри]], гдје је уједно и провео највише свог живота. Пензионисан је [[1933]]. године у Загребу као управник дјечјег дома. Прво дјело му је било ''[[Славенске легенде]]'' (1900).

 

На изборима [[1934]]. Назор се кривим политичким потезом изјаснио за такозвану [[Јевтићева листа|Јевтићеву листу]], те су му неко вријеме затворени ступци свих новина, часописа и врата свих издавача. Недуго послије тога, [[1939]]. године, објавио је ''[[Пастир Лода|Пастира Лоду]]'' и ''[[Дедек Кајбумшчак|Дедека Кајбумшчака]]''.

 

Иако у годинама и нарушеног здравља, године [[1942]]. је с пјесником [[Иван Горан Ковачић|Иваном Гораном Ковачићем]] преко реке [[Купа|Купе]] отишао у [[Народноослободилачка војска Југославије|партизан]]е, о чему је извијестио чак и Радио [[Лондон]].

 

Јануара [[1943]]. је у запаљеном српском селу крај [[Вргинмост]]а написао једну од најпотреснијих песма о страдањима Срба „[[Мајка православна]]“.

 

Послије рата објавио је и ''[[Пјесме партизанске]]''. У рату је био предсједник Извршног одбора [[ЗАВНОХ]]-а, а након рата и први предсједник хрватског [[Сабор]]а. Као новопримљени академик, [[1949]]. године је имао и свој посљедњи јавни наступ на којем је читао одломке из своје недовршене збирке ''[[У завичају]]''. За педесет година плодног рада Назор је писао пјесме, приповијетке, приче за дјецу, путописе, романе, дневнике, расправе и преводио италијанске и њемачке пјеснике.

 

Његовим именом је названа највећа награда у [[Хрватска|Републици Хрватској]] „[[Награда Владимир Назор]]“, која се додјељује за најбоља умјетничка остварења на подручју књижевности, музике, филма, ликовних и примијењених умјетности, позоришне умјетности, као и архитектуре и урбанизма.

 

Назор је један од најплоднијих писаца у [[Хрватска књижевност|хрватској књижевности]], аутор обимног дјела састављеног од различитих жанрова: пјесама, [[еп]]ова, [[новела]], [[роман]]а, [[дневник|дневничких]] записа, [[путопис]]а, [[есеј]]а, чланака, [[прича]] и игроказа за дјецу.

 

 

[[Цриквеница|Цриквеничке]] прозе (''Три приповијетке из једног дјечјег дома'', 1929; роман ''Шарко'', 1930) тематски и хронолошки значе наставак његовог причања о самом себи. Покушавајући да проговори о себи „сада и овдје“ Назор, међутим, због неких својих унутрашњих кочења, а сигурно и због предуге изолованости и самотњачке удаљености од обичних људи, није успио да обликује квалитетна књижевна остварења. Зато се он поновно окренуо мотивима изван себе, па тридесетих и четрдесетих година у његовој књижевности преовлађују социјалне теме

а на подручју стиха доста експериментише, варира разне ритмове и строфе (''Десетерци'', 1930; ''Топуске елегије'', 1933).

Уз то, почиње да пише дневничке записе, [[путопис]]е, студије и [[есеј]]е о домаћим и страним ауторима, о проблемима версификације (''О хрватском једанаестерцу 1838—1900'', 1935), бави се преводилаштвом, преправља стара дјела, с великим амбицијама пише роман о вишемиленијумској историји родног острва (''Пастир Лода'', 1938, 1939), али његове креативне могућности као да су до краја биле исцрпљене.

 

Прикључивши се партизанима, Назор је ревитализовао креативни опус, уносећи нове теме и интонацију:

* ''Пјесме партизанке'', 1944.