Монаштво — разлика између измена

 

Чланови сангхе су постајали они који прихватају [[дхама|дхаму]], напусте породични живот и постану лутајући просјаци (''бхикуи''). Бхику је био познат и као ''пабађака'', онај ко је отишао (види: [[отшелник]]). Прелазак са луталачког живота на уређене монашке заједнице изгледа је био повезан са праксом заједничког окупљања луталица током три месеца монсунских киша (од јула до септембра) у јавним склоништима<ref name="Rečnik budizma"/>.

Припаднику сангхе било је допуштено поседовање тек најпотребнијих личних предмета: одоре и зделе за милодаре (у коју је примао храну); то су била спољашња обележја његовог посвећеног верског живота, по којима се разликовао од обичних луталица; поред тога било му је допуштено да има и иглу (за крпљење одоре), [[бројаница|бројанице]] (за медитацију), бријач за [[бријање]] главе, и филтер за цеђење питке воде, како би спасао животе свих ситних инсеката који могу да се задесе у њој<ref name="Rečnik budizma"/>.

 

У периоду [[рано хришћанство|раног хришћанства]] није било [[манастир]]а нити монаштва. Или, како неки сматрају, сви хришћани су били монаси јер су себи постављали оне моралне задатке (све осим [[целибат]]а) који ће касније постати задаци првенствено монаштва.<ref name="О монаштву">[http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Osnovi/Dijalozi/Dijalozi07.htm Валентин Свенцицки, О монаштву]</ref> Промене које су се збиле крајем [[3. век]]а прихватањем [[хришћанство|хришћанства]] за званичну религију [[Римско царство|Римског царства]], састојале су се у мењању хијерархије вредности и постепеном подређивању вере практичном животу, а монаштво се јавило као реакција на ту промену.<ref>[http://www.verujem.org/teologija/smeman_monastvo_lit.htm Александар Шмеман, Монаштво и литургија]</ref> Пошто се Црква увећавала по чланству, све је више проницао у њу светски, хришћанству туђ дух. То је почело да оптерећује најревносније хришћане, који нису хтели да посветове [[хришћанска црква|Цркву]], већ су почели да кидају вањску везу са светом.<ref name="О монаштву"/>

 

Монашки покрет је настао у нитријској пустињи у [[Египат|Египту]] крајем 3. и почетком [[4. век]]а, а његови оснивачи су били [[Коптска православна црква|Копти]]. Оцима монаштва се сматрају свети [[Антоније Велики]], [[Павле Тивејски]], [[свети Пахомије]] и [[Ава Амун]]. Антоније се сматра оснивачем отшелничког монаштва, а Пахомије манастирског општежитија. Збирке изрека славних пустињских отаца и приче о њиховим животима су поставили основне норме монаштва. Из Епипта се монаштво брзо проширило у Палестину, Сирију, Месопотамију, Малу Азију и даље у Италију. Монаштво није започело као установа или институција Цркве, већ је било стихијна и спорадична појава. Монаштво је започело као лаички и приватан покрет, а оснивачи монаштва нису имали чинове у црквеној јерархији, сматрајући да је то неспојиво с монашким звањем. У монашким заједницама Истока је постојала јака тежња ка напуштању световних добара.<ref name="Britannica">[http://www.britannica.com/EBchecked/topic/37864/asceticism/433/Forms-of-religious-asceticism Asceticism, Encyclopædia Britannica]</ref> [[Манастири]] су у почетку од стране црквених и световних [[власт]]и сматрани за појаву која делује изван званичних институција и постојала је тензија између црквеног [[клер]]а и монашких заједница.

 

Манастира има мушких и женских. У [[православље|православном хришћанству]] нема разлике између мушких и женских манастира. Православни монаси и монахиње воде једнак духовни живот. Православно монаштво нема монашких редова, као у римокатоличкој цркви.<ref>Archpriest Seraphim Slobodskoy, The Law of God (Printshop of St. Job of Pochaev, Jordanville, NY, ISBN 0-88465-004-8), p. 618.)</ref>

 

 

== Спољашње везе ==

{{commonscat|Monks|Монаси}}

* [http://www.geopoetika.com/book.php?id=53 Слободан М. Радошевић, Монашка цивилизација 1 и 2]