Сунчев ветар — разлика између измена

'''Сунчев ветар''', или '''соларни ветар''', је струја [[наелектрисање|наелектрисаних]] [[честица]] ([[плазма]]), коју избацује [[Корона (астрономија)|горња атмосфера Сунца]]. Састоји се од високоенергетских [[електрон|електрона]] или [[протон|протона]] енергије око [[Електронволт|-{keV}-]]. Честице успевају да делимично побегну из Сунчевог гравитационог поља због високе [[температура|температуре]] [[Корона (астрономија)|короне]] и [[енергија|енергетског]] добитка путем процеса који још увек није потпуно објашњен.

 

Многи феномени су повезани са Сунчевим ветром, међу којима су [[геомагнетна олуја]], [[поларна светлост]], [[аурора|ауроре]] и репови [[комет]]а који су увек усмерени супротно од Сунца. Код осталих звезда ова појава се назива звезданим ветром, а код многих је и знатно већег интензитета.

 

[[Норвешка|Норвешки]] истраживач [[Кристијан Биркеланд]] је [[1916]]. први предвидео постојање Сунчевог ветра. Претпоставио је да су Сунчеви зраци и позитивног и негативног наелектрисања. [[Фредерик Линдеман]] је [[1919]]. претпоставио да са Сунца долазе протони и електрони. Тридесетих година [[20. век]]а научници су претпоставили да Сунчева корона има температуру од неколико милиона [[Келвин (јединица)|степени]]. [[Уједињено Краљевство|Британски]] математичар [[Сидни Чапман]] је педесетих израчунао својства [[гас]]а на таквој температури и закључио да се [[топлота]] кроз корону мора протезати у простору још даље од [[Земља|Земље]]. [[Немачка|Немачки]] научник [[Лудвиг Бирман]] се такође педесетих заинтересовао за чињеницу да [[комета]] увек има реп супротно од Сунца. Бирман је закључио да Сунце емитује сталну струју честица која потискује кометин реп.

 

[[Еуген Паркер]] је [[1958]]. тај феномен назвао „Сунчев ветар“. Паркер је показао да је [[Корона (астрономија)|Сунчева корона]], иако јако привучена Сунчевом гравитацијом, тако добар [[проводник]] да је још увек врућа на великим удаљеностима. Пошто јачина [[гравитација|гравитације]] опада са удаљеношћу од Сунца, спољна коронарна атмосфера [[брзина звука|надзвучном брзином]] бежи у [[међузвездани простор]]. Паркер је послао свој рад у -{''Astrofisical Journal''}-, али двоје рецензената су га одбили. Рад је ипак прихватио [[Чандрасекар]] (добитник [[Нобелова награда за физику|Нобелове награде за физику]] [[1983]]).

 

 

Касних деведесетих, мерења извршена [[ултраљубичасто зрачење|ултраљубичастим]] короналним [[спектрометар|спектрометром]], који се налазио на свемирској опсерваторији СОХО (''Соларна и хелиографска опсерваторија''), показала су да се подручје [[убрзање|убрзања]] Сунчевог ветра налази у поларним регионима Сунца и утврђено је да је оно много веће од онога које би се очекивало само од топлотног ефекта. Паркеров модел је предвиђао да се бег Сунчевог ветра дешава на удаљености од 4 Сунчева [[полупречник]]а, али мерења су показала да се дешава на удаљености од 1 полупречника изнад [[фотосфера|фотосфере]]. То говори да постоји додатни механизам убрзања Сунчевог ветра.

 

 

Близу Земље, брзина соларног ветра износи од 200 до 889 [[километар]]а у [[секунда|секунди]]. Просечна брзина је 450 километара у секунди. Сунце губи око милион [[тона]] материјала у секунди у виду соларног ветра. [[нуклеарна фузија|Фузијом]] Сунце губи око 4,5 пута више [[маса|масе]] у секунди.

 

 

Пошто је соларни ветар плазма, има карактеристике плазме, а не гаса. Јако је [[проводљивост|проводљив]], тако да носи [[линија силе|линије сила]] Сунчева магнетног поља са собом. Динамички [[притисак]] ветра доминира над магнетним притиском у већем делу [[сунчев систем|Сунчевог система]], тако да [[магнетно поље]] твори [[спирала|спиралу]]. Сунце има различиту [[поларизација|поларизацију]] магнетног поља зависно у којој фази соларног циклуса се налази. Сунчев ветар некад има спиралу према унутра, а некад према ван. То се смењује приближно сваких 11 година.

Плазма у [[међупланетарни простор|међупланетарном простору]] је одговорна да је јачину Сунчевог магнетног поља, које је око 100 пута јаче него када соларног ветра не би било. Сателитска осматрања показују да је јачина Сунчевог магнетног поља око Земље око 10^-9 [[тесла (јединица)|-{Т}-]].

 

Ван [[еклипса|еклипсе]] Сунчев ветар је сталан и брз са брзинама 600 до 800 километара у секунди. Тај ветар потиче из Сунчевих короналних рупа. У равни еклипсе ветар је спорији и често променљив са брзинама од 200 до 600 киломеатара у секунди, а дневно флуктуира и два или више пута.

 

 

Кретање наелектрисаних честица из Сунчевог ветра које се крећу дуж линија магнетног поља и у близини полова улазе у [[атмосфера|атмосферу]] изазивају електрична пражњења у високим слојевима која се зову „[[поларна светлост]]“ и виде се као светлеће завесе, играјућа светлост, светлуцање неба веома видљиво током [[поларна ноћ|поларних ноћи]].