Онтологија

ОНТОЛОГИЈА (грч. τό ον - биће, битак и λόγος - учење, реч, закон): Философска дисциплина која расправља ο бићу, као и ο његовим општим, фундаменталним и конститутивним одређењима.

---

Сам израз онтологија (philosophia de ente) први пут се јавља 1613. године код Гокленијуса, а нешто касније и код Клауберга, који употребљава и термин онтософија (о бићу као бићу у одређеном систему категорија).

Онтологија у античкој философији

У почецнма античке философије, биће је често супротстављано небићу. Хераклит је синтетички сагледавајући ову антитезу утврдио да је биће и небиће једно те исто, јер све истовремено и јесте и није. Проблематика онтологије садржана је имплицитно у првим философским погледима Милетске школе. Елејска философска школа, нарочито Парменид, насупрот Хераклиту, своди целокупну егзистенцију на биће (које је предмет философског мишљења), негирајући небиће као нешто логички незамисливо. Платон је биће поистоветио са вечним, непромењивим идејама, док је код Аристотела онтологија шире третирана у оквиру опште метафизике.

Онтологија у средњевековној философији

У средњевековној философији, онтологија има обележје спекулативне претпоставке, као и строго канонизоване и систематизоване шеме, у оквиру којих разне варијанте резултују сличним одговорима. Као широко и систематски обрађивана философска дисциплина, онтологија је третирана код Кристијана Волфа (1679-1754) као рационална наука која сачињава теоријску философију или метафизику. Код Имануела Канта (1724-1804), онтологија је такође део метафизике. Он уместо традиционалне онтологије, оснива трансценденталну философију, "као предворје праве метафизике", која жели поставити елементарне услове целокупног човековог знања a priori. За Г.В.Ф. Хегела (1770-1831), биће је прва и најапстрактнија категорија на самом почетку дијалектичког процеса. Биће и мишљење је у суштини једно те исто, односно, категорија бића код Хегела означава неодређену непосредност и управо се зато негира својом антитезом – небићем, а биће и небиће су само моменти у развоју апсолутне идеје (праве стварности).

Онтологија у савременој философији

У новијој философији, значајан је покушај Н. Хартмана у делу Нови путеви онтологије, да анализира разне слојеве бића и онтологију супростави метафизичким теоријама. Покушај Мартина Хајдегера, а и његово дело "фундаментална онтологија", управљен је на људски опстанак. За њега, онтологија је појам који се односи на створени свет, а не односи се на нествореног Бога - он је метаонтологичан.

---

Онтологија увек даје основни печат и смер целокупном начину философирања, тј. онтологија унутар различитих философских система, увек представља темељ дотичног философског система.