Миодраг Ђорђевић — разлика између измена

| боја = #CCCC99

}}

 

Дипломирао на Медицинском факултету у Београду. Фотографије излагао од 1951. Деловао је као самосталан, тзв. „слободан“ уметник, затим као професор за предмет Фотографија у Школи за индустријско обликовање у Београду (1963–84), и као шеф Центра за медицинску фотографију на Медицинском факултету у Београду (1972–84). У [[Фото-савез Југославије - ФСЈ|Фото-савезу Југославије]] имао је звање [[Мајстор фотографије ФСЈ]], а у [[Међународни савез фотографске уметности (FIAP)|Међународном савезу фотографске уметности - -{FIAP}-]] звање [[ЕФИАП]] (Екселенција ФИАП).

 

Нарочити вид његовог интересовања били су споменици античке и српске средњовековне културе – [[архитектура]] и [[фреско-сликарство]]. Снимајући те теме опремио је фото-монографије ''Манастир Студеница, Хиландар, Грачаница, Српске иконе у Мађарској, Манастир Морача, Сент Андреја, Народна уметност Југославије, Иконе'', и многе друге. Истакао се и фото-репродукцијама дела савремених уметника, којима је опремио монографије ''[[Ђорђе Андрејевић-Кун]]'', ''[[Марко Челебоновић]]'', ''[[Јован Бијелић]]'', ''[[Тискникар]]'', ''[[Недељко Гвозденовић]]'', ''Сликарство'' [[Мића Поповић|''Миће Поповића'']], и друге. На плану документарне фотографије остварио је изузетан циклус „Портрети савременика“ који обухвата ликове три генерације српских уметника (од [[Стојан Аралица|Стојана Аралице]] и [[Петар Лубарда|Петра Лубарде]] до [[Марина Абрамовић|Марине Абрамовић]]). Уносио је фотографије у дела различитих области примењене уметности: фото-дизајн (плакати, каталози, поштанске марке...), текстил, таписерију, керамику и др. Упоредо делујући на савременој уметничкој сцени, у другом делу своје активности користио је медиј фотографије као аутономно средство изражавања, тражећи у природним формама сведене ликовне облике ("Апстрактно-конкретно“ 1963), или је реално преплитао са имагинарним у серијама вишеструких експозиција ("Соматске метафоре“, 1966). „Показивао је истанчан смисао за откривање нових форми израза при чему се нарочито бавио испитивањем граничних подручја фотографије, кроз спрегу покрета и светлости ("Луминокинети“, 1978), или откривања могућности фотографског медија као варијетета графичких техника отискивања ("Фотогравире“, 1992)".

 

Подстакао је историјско вредновање српског фотографског наслеђа изложбама ''Анастас Јовановић'' (САНУ, 1977) и ''Фотографија код Срба 1893–1989'' (САНУ, 1991), а био је покретач и један од оснивача [[Национални центар за фотографију|Националног центра за фотографију]] (1992).

 

Фотографска дела излагао на (приближно) 150 групних изложби на готово свим континентима. Излагао је самостално у Југославији (више пута), Пољској (1961), Чехословачкој (1967), Немачкој (1972), Бразилу (1976, 1977) и Кини (1979).

 

* Горан Малић, „Фотографија“, ''40 година УЛУПУДС-а 1953-1993'', Београд : УЛУПУДС, 1994, стр. 101-107.

* Група аутора, ''Фотографско дело Миодрага Ђорђевића : зборник радова'', Београд : Национални центар за фотографију, 1996.