Немачка књижевност — разлика између измена

'''Немачка књижевност''' обухвата [[литература|литерарне]] текстове написане на [[Немачки језик|немачком језику]]. Она се не ограничава на књижевност створену у [[Немачка|Немачкој]], већ обухвата и ону насталу у [[Аустрија|Аустрији]], већем делу [[Швајцарска|Швајцарске]] и дијаспори.

 

 

Препород немачке књижевности од 1945. добио је свој одраз у честим доделама [[Нобелова награда за књижевност|Нобелове награде]] немачким књижевницима: [[Нели Закс]] ([[1966]]), [[Хајнрих Бел]] ([[1972]]), [[Елијас Канети]] ([[1981]]), [[Гинтер Грас]] ([[1999]]), [[Елфриде Јелинек]] ([[2004]]) и [[Херта Милер]] ([[2009]]).

 

Немачка књижевност се појавила у време [[Карло Велики|Карла Великог]]. [[Песма о Хилдебранду]] (-{''Das Hildebrandslied''}-) из [[820.]] се сматра каменом темељцем немачке књижевности. Данас је познато само 68 стихова ове песме. Други веома стари текст на старонемачком језику (-{''althochdeutsch''}-) потиче из [[IX век|IX]] или [[X век]]а; то су [[Мерсебуршке бајалице]] (-{''Merseburger Zaubersprüche''}-), две магичне формуле на немачком језику који су једини остатак [[Пагани|паганске]] књижевне културе у немачким земљама. Неке епске песме су могуће још старије од Песме о Хилдебранду.

 

Епско-митолошка [[Песма о Нибелунзима]] из [[XII век]]а се сматра великим делом немачке средњовековне књижевности. У [[XII век|XII]] и [[XIII век]]у, дворска књижевност се развијала на средњенемачком језику (-{''mittelhochdeutsch''}-, период 1050-1350) по узору на француску дворску књижевност. Најпознатија дела су: „Гераинт“ (роман о витезу [[краљ Артур|краља Артура]] [[Хартман фон Ауе|Хартмана фон Ауеа]]), „[[Тристан и Изолда]]“ (-{''Tristan und Isolde''}-, [[Готфрид фон Штразбург]]), „Персевал“ (-{''Parzival''}-, [[Волфрам фон Ешенбах]]), лирика [[Валтер фон дер Фогелвајде|Валтера фон дер Фогелвајдеа]] и роман у 9444 стиха „Ланселот“ (-{''Lanzelet''}-, [[Улрих фон Цацикхофен]]). Почетком [[XIV век]]а књижевни опус [[Мајстор Екхарт|Мајстора Екхарта]] је представљао важан допринос [[Мистицизам|литератури мистицизма]].

 

 

[[Барокна књижевност|Барокну књижевност]] на немачком језику обележио је [[Тридесетогодишњи рат]]. Роман који најбоље описује ово доба је „Авантуре Симплицисимуса“ (-{''Der abenteuerliche Simplicissimus''}-) [[Ханс Јакоб Кристофел фон Гримелсхаузен|Ханса Јакоба Кристофела фон Гримелсхаузена]] из [[1668]]. Овај [[авантуристички роман]] прича о доживљајима младог јунака који одраста и сазрева у рату. На крају он бира живот у мирној медитацији.

 

Међу најзначајније немачке барокне књижевнике убрајају се: [[Абрахам а Санта Клара]], [[Симон Дах]], [[Паул Флеминг]] и [[Андреас Грифијус]].

 

 

Филозофи овог доба били су убеђени да напредак човечанства пресудно зависи од образовања. Истовремено су коегзистирале две филозофске традиције: [[емпиризам]] (из Енглеске) по коме сазнање зависи од перцепције чулима, и [[рационализам]] (из Француске) по коме сазнање зависи од мисаоне моћи ума. Живот се схвата као процес сталног учења.

Значајно књижевно дело овог периода било је „Натан мудри“ (-{''Nathan der Weise''}-) [[Готхолд Ефраим Лесинг|Готхолда Ефраима Лесинга]].

 

[[Штурм унд дранг]] (-{''Sturm und Drang''}-) је књижевни правац који је доминирао у немачкој књижевности друге половине [[XVIII век]]а. Име је добио по позоришном комаду [[Фридрих Максимилијан Клингер|Фридриха Клингера]]. Језгро овог покрета чине млади људи који се буне против друштвеног система у коме доминирају племство и буржоазија, као и против владајућег буржоарског морала.

 

Најзначајнији градови у којима се развијао овај књижевни покрет били су [[Гетинген]], [[Стразбур]] и [[Франкфурт на Мајни]].

 

Вајмарски класицизам означава период у немачкој књижевности који је започео Гетеовим путовањем у Италију [[1786]]. Трајао је до [[1805]]. То је епоха у којој су Гете и Фридрих Шилер били пријатељи и сарадници (1794-1805). Две књиге гетеовог романа [[Фауст]], објављене [[1806]]. и [[1822]], представљаају врхунце његовог дела.

 

У основи тадашње концепције уметности налази се тежња за хармонијом и ублажавањем супротности. Књижевници се враћају античким узорима и идеалу лепоте где траже равнотежу форме и садржине. Гете у природи тражи модел за описивање односа између свега постојећег, док тај одговор Шилер тражи у историји. На преласку из вајмарског класицизма у романтизам, појавила су се два значајна књижевника, лиричар и писац трагедија [[Фридрих Хелдерлин]], пасионирани поштовалац [[Стара Грчка|Старе Грчке]], и духовити приповедач [[Жан Пол]] (право име: Јохан Паул Фридрих Рихтер).

 

После Хердера, Гетеа и Шилера, у Немачкој се појавила друга генерација романтичара. Она је била подељена на две школе. Школу из [[Јена|Јене]], веома космополитску и блиску [[Јохан Готлиб Фихте|Фихтеовој]] филозофској мисли, репрезентују [[Новалис]], [[Лудвиг Тик|Тик]] и [[Фридрих Шлегел|Шлегел]]. Они су разрадили доктрину Романтизма. Школа из [[Хајделберг]]а, која окупља [[Клеменс Брентано|Брентана]], [[Јозеф фон Ајхендорф|Ајхендорфа]], [[Ахим фон Арним|Арнима]] и [[Браћа Грим|браћу Грим]], мање се бавила теоријом, а више реалношћу, да би се најзад оријентисала ка културном национализму.

 

Термин ''[[Бидермајер]]'' означава доба у уметности између [[1815]]. и [[1848]]. Име је добило по песнику [[Готлиб Бидермајер|Готлибу Бидермајеру]]. Естетика овог времена се често доводи у везу са укусом ситне буржоазије. У књижевности, ова уметност се сматра провинцијском, детињастом и склоном сладуњавости.

 

У прелазном периоду после бидермајера појавило се неколико квалитетних писаца: песник [[Николаус Ленау]], драматург [[Франц Грилпарцер]] и писац [[Адалберт Штифтер]].

 

Премартовски период (-{''Vormärz''}-) означава период између [[Бечки конгрес|Бечког конгреса]] [[1815.]] и [[Револуција 1848.|мартовске револуције 1848]]. У књижевности, нова епоха почиње око 1830. Покрет „Млада Немачка“ (-{''Junges Deutschland''}-) јавио се као опозиција рестаурацији монархија. Главни представници овог правца у књижевности су: [[Георг Бихнер]], [[Хајнрих Хајне]], [[Август Хајнрих Хофман фон Фалерслебен|Август фон Фалерслебен]] и [[Георг Хервег]]. Политички ангажовани писци борили су се против конзервативне политике [[Метерних]]а и немачких кнежева. Тежили су [[Демократија|демократији]], слободи, друштвеној правди и уједињењу Немачке у [[република]]нском облику. Са литерарног становишта одбацивали су класицистички и романтичарски идеализам, за који су сматрали да је удаљен од реалности. Књижевна дела су настајала у различитим облицима, од новинских чланака до путописа, и показивала су намеру да се обрате најширој, не само интелектуалној, публици. Декретом [[Франкфуртска скупштина|Франкфуртске скупштине]] забрањено је објављивање тих дела у целој Немачкој од 1835/1836.

 

У другој половини [[XIX век]]а, немачка књижевност је изгубила виталност.

За поетски реализам карактеристично је избегавање великих социо-економских проблема и окретање завичају - људима и пејзажима. У центру романа, позоришних комада и песама налази се индивидуалац. Карактеристично је коришћење хумора као инструмента за дистанцирање од стварности. Ова популарна дела указују на слабости друштвеног система без намере да га нападају.

Међу значајнија дела овог раздобља спадају: „Госпођа Јени Трајбел“ (-{''Frau Jenny Treibel''}-) [[Теодор Фонтен|Теодора Фонтена]], „Ромео и Јулија са села“ (-{''Romeo und Julia auf dem Dorfe''}-) [[Готфрид Келер|Готфрида Келера]], „Коњаник на белом коњу“ (-{''Der Schimmelreiter''}-) [[Теодор Шторм|Теодора Шторма]] и „Михољско лето“ (-{''Nachsommer''}-) [[Адалберт Штифтер|Адалберта Штифтера]]. Значајна је и [[сага]] „Буденброкови“ (-{''Buddenbröck''}-) [[Томас Ман|Томаса Мана]].

 

Од [[1890]]. књижевност на немачком језику добила је нови замах. [[Натурализам у књижевности|Натурализам]] је био нови књижевни приступ којим су писци настојали да осветле све друштвене феномене. Без обазирања на традиционалне границе доброг укуса, тако присутне у буржоарским концептима уметности, натуралисти реални свет представљају сирово и без улепшавања. Новина је да књижевници користе [[жаргон]], дијалекте или свакодневни језик у својим делима. Индивидуални јунак који слободно бира свој пут није више у центру нарације. Већи значај добија његово окружење, порекло и време дешавања.

 

Најважнија дела: драма „Буђење пролећа“ (-{''Frühlings Erwachen''}-) [[Франк Ведекинд|Франка Ведекинда]], драма „Ткачи“ (-{''Die Weber''}-) и роман-студија „Чувар пруге Тил“ (-{''Bahnwärter Thiel''}-) [[Герхарт Хауптман|Герхарта Хауптмана]], а пре свих „Тристан“ (-{''Tristan''}-) и „[[Смрт у Венецији]]“ (''Der Tod in Venedig'') [[Томас Ман|Томаса Мана]].

 

Патриотска књижевност (-{''Heimatkunst''}-) је блиска покрету натурализма. Најзначајнији пропагатор ове уметности је књижевник и историчар уметности [[Адолф Бартелс]] који је први пут употребио концепт патриотске уметности у свом чланку из [[1898.]] за часопис „Кунстварт“ (-{''Der Kunstwart''}-).

 

Подручје интересовања ове уметности нису више теме из великих градова, већ сеоски живот, значење домовине и народ. Патриотска књижевност се не завршава на изражавању љубави за домовину, већ обухвата и њену критику.

 

У време „класичне модерне“ врло је био битан концепт [[Уметничка авангарда|уметничке авангарде]]. Ова епоха почела је крајем [[XIX век]]а са француским песницима [[Симболизам|симболизма]]. Најзначајнији представници симболизма у књижевности на немачком језику били су [[Штефан Георге]], [[Хуго фон Хофманштал]] и [[Рајнер Марија Рилке]].

 

Изванредно снажна поетска личност [[Кристијан Моргенштерн|Кристијана Моргенштерна]] (1871-1914) тешко се може сврстати у само једну категорију: био је претеча надреализма, [[Летризам|летризма]], наслутио је трагедију светских ратова и сугерисао повратак духовним вредностима као одговор варваризму савременог доба (песма „Нашли смо пут“ -{''Wir fanden einen Pfad''}-). Почетком [[XX век]]а појављују се значајни песници попут [[Штефан Георге|Штефана Георгеа]] који пишу поезију блиску француском симболизму. Немачка књижевност, веома жива и цењена у време [[Вајмарска Република|Вајмарске Републике]], доживела је тежак ударац доласком нацизма. Реномирани књижевници светске репутације, попут [[Валтер Бенјамин|Валтера Бенјамина]], [[Лион Фојхтвангер|Лиона Фојхтвангера]], [[Алфред Деблин|Алфреда Деблина]] и Томаса Мана, изабрали су живот у [[егзил]]у.

 

За [[Експресионизам у књижевности|експресионизам]] у немачкој књижевности везују се романи [[Франц Кафка|Франца Кафке]], као и драме [[Ернст Толер|Ернста Толера]] са почетка [[XX век]]а.

 

Покрет [[Дадаизам|Дада]] рођен је 5. фебруара [[1916.]] у [[Цирих]]у. Основали су га песници [[Хуго Бал]], [[Рихард Хилсенбек]], [[Тристан Цара]] и сликари [[Жан Арп]], [[Марсел Јанко]] и [[Софија Тојбер]]. Једну кафану су претворили у кафе-клуб књижевника и уметника под именом „Кабаре Волтер“.

 

[[Нацисти]] су са својим вођом [[Адолф Хитлер|Адолфом Хитлером]] преузели власт у Немачкој 30. јануара [[1933]]. Све форме критичке литературе су забрањене, као и дела писаца левичара, комуниста и Јевреја. Хиљаде књига су спаљене на јавним ломачама. Од 1938. иста политика је примењена у Аустрији која је присаједињена Трећем рајху. Режимска поезија је славила домовину и немачки народ (такозвана „Поезија крви и тла“ -{''Blut-und-Boden-Dichtung''}-). То је уједно било име званичне државне идеологије. Противници режима су сурово прогањани, ако се већ нису склонили из земље. Тако су страдали [[Јакоб фан Ходис]] и [[Карл фон Осиецки]]. Остали писци су морали да прекину са радом или да пишу само о не-политичким темама.

 

Веома су ретки књижевници који су се придружили нацистичкој идеологији, као што су [[Јозеф Вајнхебер]] и Ервин Гвидо Колбенхејер. Њихова дела данас имају само историјски значај.

 

Немачка књижевност у [[егзил]]у (1933-1945) је настала као реакција против [[Нацизам|нацизма]]. Обележила су је два важна историјска догађаја: спаљивање књига у [[Берлин]]у 10. маја [[1933.]] и напад Немачке на суседне земље 1938-1939. Центри немачке емиграције формирали су се у Паризу, Амстердаму, Стокхолму, Цириху, Прагу, Москви, Њујорку и граду Мексику. Тамо се преселило и издаваштво.

 

Неки од књижевника су отишли у „унутрашњу емиграцију“. То су били они који су се противили нацистичкој власти, али су остали у земљи. То су били, рецимо, [[Ерих Кестнер]] и [[Гертруда фон Ле Форт]].

 

Након [[Други светски рат|Другог светског рата]] основана је [[група 47]] са намером да Немачкој поврати место у светској књижевности. Понекад у форми предавања, понекад у форми дебате књижевних критичара, активности ове групе су имале велики утицај на немачку књижевност све до 1967. Међу њеним члановима били су [[Паул Целан]], [[Хајнрих Бел]], [[Петер Вајс]] и други. Међу познатије савремене немачке књижевнике спада [[Бернард Шлинк]] који је светску славу стекао романом „Жена којој сам читао“ (-{''Der Vorleser''}-).

 

** [[Немачка књижевност позног средњег века]] (1300-1500)

* Рана модерна немачка књижевност

** [[Барок у књижевности|Барок]] (1600-1720)

** [[Рационализам у књижевности|Рационализам]] (1680-1789)