Михаило Динић — разлика између измена

'''Михаило Динић''' ([[Лучица]] код [[Пожаревац|Пожаревца]], [[23. април]] [[1899]] — [[Београд]], [[12. мај]] [[1970]]) је био [[српски историчар]] и академик [[САНУ]]. Највећи део научног рада посветио је истраживању [[Србија у средњем веку|српске средњовековне]] прошлости.

 

 

Школовао се у родном месту, Пожаревцу и Београду. Прекинуо је школовање због [[Први светски рат|Првог светског рата]]. Са [[Српска војска у Првом светском рату|српском војском]] повлачио се [[Албанска голгота|преко Албаније]] а потом наставља школовање у [[Француска|Француској]]. [[Историја|Историју]] и [[Географија|географију]] студирао је на универзитету у [[Монпеље]]у. Након повратка у Србију радио је као гимназијски професор у [[Крушевац|Крушевцу]], [[Вршац|Вршцу]], [[Књажевац|Књажевцу]], [[Винковци]]ма, [[Земун]]у и Београду. У периоду од [[1928]]. до [[1930]]. усавршавао се у [[Беч]]у. Ментор му је био [[Карло Пал]]. Ту је докторирао са дисертацијом о средњовековном [[Срем]]у. Добио је место на учитељској школи у [[Дубровник]]у. Ту је имао прилику да истражује у дубровачким архивама. Пише прве научне радове, студије о [[Никола Алтомановић|Николи Алтомановићу]] ([[1932]]), крунисању [[Твртко I|Твртка I]] за краља ([[1932]]) и о ватреном оружју у Дубровнику и околним земљама.

 

 

Његов рад приметили су водећи српски историчари тог времена. [[Станоје Станојевић]] га позива у Београд. Добио је [[1934]]. место на

[[Други светски рат]] прекинуо је Динићев научни рад. Он је, као резервни официр [[Војска Краљевине Југославије|војске Краљевине Југославије]], заробљен током [[Априлски рат|Априлског рата]]. До краја рата боравио је у заробљеничким логорима где му је здравље нарушено.

 

 

По завршетку рат враћа се на Београдски универзитет. Такође наставља своја архивска истраживања. Ово је најплоднији период његовог стваралаштва током кога настају бројне студије о најразличитијим темама из политичке и привредне историје, [[Историјска географија|историјске географије]] и [[Помоћне историјске науке|помоћних историјских наука]]. Објавио је монографије о државном сабору [[Средњовековна Босна|средњовековне Босне]] ([[1955]]), средњовековном рударству у Босни и Србији ([[1955]], [[1964]]) и о [[хум]]ско-[[Требиње|требињској]] властели ([[1967]]). За [[Кембричка историја средњег века|Кембричку историју средњег века]] написао је преглед историје Балкана од [[11. век|11]]. до [[15. век]]а ([[1963]]). Такође се бавио и објављивањем изворне грађе. Поред појединачних докумената које је објављивао као прилоге уз своје радове објавио је више збирки докумената: одлуке дубровачких већа [[1380]] — [[1389]] ([[1951]], [[1964]]), грађу о робљу, патаренима, дубровачкој ковници и пословну књигу [[Лукаревићи|Лукаревића]] вођену у [[Ново Брдо|Новом Брду]] у три свеске под насловом ''Из дубровачког архива'' ([[1957]] — [[1967]]), грађу за историју [[Београд у средњем веку|средњовековног Београда]] ([[1951]], [[1958]])

Добио је велики број научних признања. Био је редовни професор и декан Филозофског факултета у Београду. За дописног члана [[САНУ]] изабран је [[1948]]. а за редовног [[1955]]. године. Пензионисан је [[1957]]. године али је наставио своја истраживања у дубровачком архиву док год му је здравље то допуштало. Умро је 12. маја 1970. У београду. Након смрти његова библиотека, рукописи са исписима из дубровачке архиве пренети су у [[Народна библиотека Србије|Народну библиотеку]] где чине посебну целину. Неки његови рукописи објављени су постхумно. [[Српска књижевна задруга]] објавила је у књизи ''Српске земље у средњем веку. Историјско географске студије'' [[1978]]. године његове радове из области историјске географије.

 

 

Његов обиман научни и [[Педагогија|педагошки]] рад извршио је снажан утицај на историографију о српској средњовековној прошлости. Наставио је најбоље традиције српске критичке историографије настојећи да продужи рад свог узора [[Константин Јиричек|Константина Јиричека]]. Такође је пратио дешавања у светској историографији и у складу с њима настојао да развије, обогати и унапреди српску историјску науку. Значајно је што је истраживао теме које су биле готово запостављене (каравански саобраћај, ситно племство, ватрено оружје у српским земљама средњег века). Био је велики противник инструментализације историје чиме је значајно допринео континуитету научне историографије у српској науци.

 

 

[[Библиографија]] радова Михаила Динића објављена је у Споменици коју му је посветила Српска академија наука и уметности (Библиографија радова Михаила Динића, Споменица посвећена преминулом академику Михаилу Динићу, Посебно издање САНУ, Споменице 48, Београд [[1971]], 27-37). Делимичне библиографије његових радова објављене су у следећим публикацијама:

 

 

==Литература==

 

== Спољашње везе ==

{{портал|Биографија|Историја}}

 

{{DEFAULTSORT:Динић, Михаило}}