Абевилско оруђе — разлика између измена

[[Буше де Перт]], председник Природњачког друштва у [[Абевил]]у, био је по занимању шеф царине у овом месту, нашао је [[1826.]] године оруђе од камена и глинене посуде недалеко од града у оближњем каменолому. Две године касније слични налази откривени су у самом Абевилу, а [[1836.]] на обали реке Соме и људске кости, измешане са окресаним, украшеним [[артефакт]]има. Следеће године, приликом копања канала, у песку на дубини од 7 метара, откривена су два камена [[сечиво|сечива]] и неколико окресаних [[шиљак]]а, које је обележио и пажљиво их нацртао.

 

Многи сматрају да је управо Буше де Перт допринео стварању праисторијске ахреологије на научним основама.

 

Девет метара је дубок просек у речноме наносу на локалитету код [[Сент-Ашел]]а где су пронађена палеолитски артефакти.

Приказани су дубоки просеци у наносу код Шела. На њима се испод живице види слој атмосферскога црвенога [[дилувијум]]а А са ћошкастим [[шљунак|шљунком]]. У првоме просеку (3. цртеж) B, C и D означавају слојеве песка и шљунка, која су у C окамењени, а садрже оруђа првога века. E је [[терцијар]]ни терен на коме лежи [[дилувијум]]. На супрот F и H виде се продори горњих слојева у ровине доњих. На 4. цртежу познаје се како су први дилувијални слојеви B разнети, па се по њима наслагали млађи ([[мустијер]]ски) слојеви D. У слоју E је један ератичан камен.

 

На 5. цртежу се познаје да су речни дилувијални наноси набрани пре него се наслагао атмосферски нанос A.<ref> Ј. Жујовић, Камено доба, Српска књижевна задруга, Београд, 1893.</ref>

 

Оруђе и оружје овог типа спада у групу артефаката сличних онима који су пронађени у околини [[Париз]]а и који се називају [[Шелска култура|Шелском културом]], тако да се користе оба назива. Датују се у доба старијег [[Палеолит]]а (пре око 4.000.000 до 200.000 година). Слични артефакти отркивени су у [[Олдувај]]у у [[Танзанија|Танзанији]], тако да се у [[Африка|Африци]] оруђа овог типа називају Олдувајским.

 

 

Упоредно са Де Пертом, и други истаживачи су наилазили на слична открића, како праисторијског човека, тако и првобитног оруђа и оружја које је користио.

Француски природњак Турнол је објавио [[1829.]] године рад о плеистоценским људским и животињским костима нађеним у пећини [[Бизе]] у јужној [[Француска|Француској]], затим је Шмерлинг отркио остатке фосила у [[Лијеж]]у у [[Белгија|Белгији]].

Едуард Ларте је [[1864.]] у пећини [[Ла Мадлен]] открио лик [[мамут]]а, који је насликао праисторијски уметник, а његов син Луи у [[Дордоња|Дордоњи]] у [[Кромањон]]у остатке праисторијских људи.

 

 

 

== Извори ==

{{reflist}}

* М. Ђурић Срејић, Увод у физичку антропологију дренвних популација, Завод за уџбенике и наставна средстава, Београд, 1995.