|
| 2011. || [[Певај, брате!]] || Професор Теофиловић
|}
Miris glume
Rodio sam se u Somboru, najlepšem gradu u Srbiji, Somboru sa najviše zelenila, Somboru sa divnim mirisima. Prvo što mi pada na pamet kad na njega pomislim su somborske lipe. Majka Marija i otac Nikola su pokojni, sestra Branka takođe. Imao sam lepo detinjstvo. Od svoje pete godine sam pričao da ću biti glumac, ne znam zašto, to u familiji nemam. Ono što sam pokupio sa televizije je bilo prvo što je možda uticalo, a onda mirisi. Opet ih pominjem. Miris je jedno od najjačih čula, bar meni, tako da mi je i dalje u snažnom sećanju specifičan miris divnog, baroknog, tradicionalnog Somborskog pozorišta. Ta pozorišna šminka, naročito ona stara, ima jedan specifičan miris, koji kada osetite, onda znate gde ste. Somborsko pozorište je već tada bilo jedno od najjačih u zemlji, Peca je već bio na čelu, tada je bila ona čuvena Mijačeva „Ženidba i udadba"...
Posle pete godine je kasno
Glumom sam se bavio amaterski, u osnovnoj školi, pa u srednjoj, pa u KUD „Vladimir Nazor", koje je imalo jaku dramsku sekciju. To ne smartam neobičnim, najnormalnije je da pre Akademije budem na jednom takvom mestu. Njega su podigli glumci Somborskog pozorišta, i imali smo jako lep repertoar - igrali smo Steriju, Gorkog... Stvarno sam imao sreću da odrastam blizu jednog takvog pozorišta. Ali, opet kažem, od pete godine sam znao da ću se time baviti, tako da, kada su moja deca, negde u srednjoj školi pomenula da bi se možda time bavila, ja sam im rekao da je kasno. Da su to rekli sa pet godina, ja bih im verovao, ali ovako, kada su to izjavili u trećoj, četvrtoj godini srednje škole, mislim da je to bila linija manjeg otpora.
Veliki Čkalja
Kada me neko pita za idola, i dan danas je to Čkalja, mada ja kao glumac uopšte nisam blizu te vrste izraza. On je prvi direktno uticao na mene, onako, sa televizije. Žao mi je što ga je naš esnaf dosta osporavao, ja se sa tim ne slažem. Iako je igrao komediju, koja je kod nas kao žanr manje cenjena, mislim da može da stoji rame uz rame sa Plešom, Mijom, Pavlom Vuisićem...
Nije važno kad, važno je šta
Moj prvi pravi susret sa profesijom je predstava „Pokondirena tikva", tada sam se prvi put osećao kao da sam zaista glumac na sceni, pre toga su bile priredbe. Bio sam prvi razred srednje, a posle toga su se ređale predstave u KUD Vladimir Nazor, osvajali smo i neke nagrade na amaterskim igrama Vojvodine. Upisao sam se na Akademiju u klasi Ognjenke Milićević, a diplomirao kod Vlade Jevtovića kao njegov prvi student, bez obzira na to šta on priča. Šalim se, nisam diplomirao u roku, samo dvoje ih je bilo, već šest godina kasnije, tako da je u međuvremenu Vlada od asistenta postao profesor. Krivo mi je što nismo bili tako kompaktna klasa kakve je pravio Minja Dedić. Imali smo prosto različite karaktere, mislim da smo se manje družili nego što je trebalo. Ne sećam se prvih uspeha, imao sam sreće da sam odmah sa Akademije došao u pozorište Boško Buha, pa sam, kao mlad glumac, nosio repertoar, tako da su se tada ređali uspesi.
Knjiga je da se čita
Veliki uspeh mi je bila serija „Knjiga je da se čita", na prvom programu TV Beograd. Radimo na obnavljanju slave te emisije. Knjiga je bila glavni glumac, ja sam praktično bio voditelj. Ona je sada zanemarena i mislim da je došlo vreme da se konačno vrati na svoje mesto. A cela priča oko obnavljanja je krenula sa Facebooka. Devojka koja je odrastala uz tu emisiju me je „addovala", kako se to kaže. Ona je, kaže, profesor engleskog u Vijetnamu, i zanima je šta je sa emisijom „Knjiga je da se čita". Ona bi jako volela da se to obnovi. Onda je na Facebooku otvorila stranicu „Knjiga je da se čita" i bio sam iznenađen koliko je ljudi, koji još uvek nisu zaboravili tu emisiju, ušlo u grupu. Devojka mi se javila kad je doputovala i donela mi divan poklon - rakiju sa kobrom. Postoji legenda da je Tito baš to pio kad je boravio u Vijetnamu. Tako je od prijateljstva sa Facebooka krenula ta priča o obnavljanju emisije. Pojavili su se zainteresovani, urednica Vesna Gajević je dala svoje odobrenje, videćemo šta će biti. Možda će neko i da nastavi tu emisiju posle mene, jer je jedina koja se bavi knjigom, osim Nivoa 23 Velje Pavlovića.
E, ne može
Bio sam prisutan kada je jednu ulogu odbio Pavle Vuisić, a onda je tu istu ulogu igrao Milan Srdoč. To je moje prvo razočaranje. Kakva je to rediteljska koncepcija filma ako dva potpuno različita glumca mogu da igraju istu ulogu? Naravno, nije stvar u njima, nego u onome ko je pravio taj film. Kod nas je još uvek mnogo važniji milion drugih stvari nego umetničiki kvalitet.
Soul lifting
U Buhi sam dvadeset osam godina, i bilo je stvarno divno raditi, jer je ovuda prošlo jako mnogo reditelja, i to različitih. Od ljudi koji su radili klasiku, do ljudi koji su eksperimentisali. Od veterana, do ljudi koji su prvi put kročili u pozorište. Imao sam sreću da sarađujem sa velikim imenima. Sećam se „Medejine dece" koju je režirala Dijana Milošević. To je bila jedna radionica, jedna avangardna predstava koja ne pripada institucionalnom pozorištu. Mi na tako nešto nismo navikli, a divno je kad glumac posle petnaest godina rada može na taj način da obnovi svoje resurse. Od toga, pa do „Škole za klovnove" jedne od najboljih Buhinih predstava. Režirao je Muci Draškić, a radili smo sa Aleksandrom Breevim, dekanom ruske Akademije za cirkuske veštine. On je predavao i glumu i režiju, i klovnove. Sa njim je bilo divno raditi, ali jako teško. On je bio jedno čudo od čoveka.
Čika Jova i žena
Intimno, svojim velikim dostignućem smatram predstavu „Ruža i Zmaj". Mića Milovanović je napravio za mene adaptaciju „Đulića" i „Đulića uveoka", on je i režirao, a sada Boba Latinović i ja igramo, čini mi se vrlo uspešno, tu predstavu. Opet je to nešto potpuno drugačije, to je čista poezija, poezija jednog pesnika koga ne upotrebljavamo dovoljno, a on je svakome stepenica u odrastanju. Posle ga zaboravimo, pa ga se opet sedimo kada nam njegovi „Uveoci", hteli mi to ili ne, uđu u život.
Saslušajte sve, poslušajte prave
Najznačajnija podrška mi je žena. Kad sam ja nekome podrška, govorim samo ono što osećam, ne volim onu podršku „uzimala-davala". Ima još ljudi, ali malo je pravih. To mi je Ognjenka govorila - „Saslušajte sve, ali poslušajte prave". Teško je naći te prave, naročito pet dana pred premijeru. Sa svima iz Buhe sam divno radio, nemam nikoga koga bih izdvojio... Možda Dragu Ćirić koja mi je koleginica s klase. Nju poznajem duže nego svoju ženu.
Rat sa sujetom
Moje privatno ludilo je moja lička bandoglavost i želja za isterivanjem pravde, naročito kada me se nešto ne tiče. Stalno sam to radio, i tako se bez potrebe zamerao ljudima. To bi svakako došlo na svoje i da sam ćutao, a ja sam znao i sebi i drugima da napravim problem. I ta glumačka sujeta. Samo, mi ipak znamo sa njom, na dlanu nam je, znamo kako da je vodimo. Mislim da je teže piscima ili slikarima, koji su usamljeni dok rade, i često je nisu svesni. Lekari su možda i gori. Pa novinari, pa pisci. Glumci su kao deca, mi se posvađamo, pa priznamo.
Cigle za zidanje duha
Za knjigu „O proseravanju" sam prvo mislio da je fora, a u stvari je vrlo ozbiljna nemačka studija, savršeno štivo za današnji način života. Svi sa velikim ubeđenjem pričamo o nečemu o čemu nemamo pojma, i ova knjiga baš o tome govori. Iznenadilo me je koliko je „Bogojavljenska noć" velika predstava. Film „Beogradski fantom" je pametno nepretenciozan. To je jeftin film koji to ne skriva, koji je ispričao to što je hteo.
Muziku poznaju moja deca, a ne ja. Sin mi je za put narezao sve od ozbiljne muzike, preko evergrina, do popa. Baš volim tu vrstu razlike. Volim sve, odvajam samo dobru od loše.
Scroll upScroll down
== Спољашње везе ==
|
