Грађанско право — разлика између измена

[[Правни обичај|Обичај]] се у данашњем праву ређе појављује као извор права. У [[СФРЈСоцијалистичка Федеративна Република Југославија|старој Југославији]], у време када облигациони односи нису били регулисани законом, примењивале су се [[узансе]], односно [[узансе|трговачки обичаји]]. ЗОО је касније у свој интегрални текст инкорпорисао све одредбе које су постојале у тзв. '''Општим узансама за промет робе''', тако да је подручје њиховог регулисања знатно ограничено. Што се тиче осталих правних грана у оквиру грађанскоправне породице, само је ''Закон о браку и породичним односима'' (у [[СФРЈ]]) садржавао одредбе (и то једну једину) која је омогућавала примену обичаја пре писаног права. Та је одреба дозвољавала склапање брака између браће и сестара од стричева (тетки, ујака), ако постоји такав обичај, а иначе је то било забрањено. То је био уступак католичким крајевима [[СФРЈ]], јер је склапање брака између тих сродника уобичајено и дозвољено од стране [[Католичка црква|Католичке цркве]].

Судска пракса представља примену, а не стварање права, те тако не може да буде ни извор права. Међутим, постоје и неки изузеци. Нпр. у [[СФРЈСоцијалистичка Федеративна Република Југославија|бившој Југославији]], после [[Други светски рат|2. светског рата]], укинути су сви правни прописи [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]], али је остављена могућност да се примењују као правна правила ако нису у супротности са социјалистичким поретком, вредностима, Уставом и касније донетим законима. О њиховој примени одлучивале су судије и на тај начин попуњавали правне празнине, те фактички стварали право. Њихове одлуке су касније инкорпорисане у одговарајуће законе који су доношени. Други изузетак је тај да се, при судовима, одржавају заједничке седнице и доносе упутства и разне одлуке, које служе рационализацији и ефикасности у одлучивању судова. Наиме, нижи судови нису обавезни да доносе одлуке које су у складу са одлукама виших судова, али тиме се повећава ризик да њихова одлука буде поништена од стране вишег суда. Због тога нижи судови избегавају да доносе одлуке које су супротне уобичајенима, тако да фактички одлуке виших судова постају извор права. Нарочито се то односи на Упутства Врховног суда. Наравно, све ово важи само за [[европско-континентални правни систем|европско-континентални систем]]. У [[англосаксонски правни систем|англосаксонском правном систему]] судска одлука је главни и најважнији извор права.