Рајко Максимовић — разлика између измена

'''Рајко Максимовић''' ([[Београд]], [[27. јул]] [[1935]]) је српски композитор, писац и педагог. Један од најзначајнијих музичких сваралаца данашњице, Максимовић активно ствара [[Композиција (музика)|композиције]] за различите саставе.

Максимовић је аутор бројних вокално-инстурменталних, оркестарских, солистичких, хорских и дела намењених деци. Од оркестарских дела, ту су: ''[[Концерт (музичка композиција)|Концерт]] за клавир и оркестар'' (1961, ревидиран 2003.), ''Музика постајања'' (''-{Musique de Devenir}-'', 1965), ''-{Not to be or to be}-'' (1969), дилема за оркестар, ''Диптих'' (1970), ''Свита за оркестар'' (2009); камерна дела обуватају: ''Партиту кончертанте'' (1965) за виолину и 13 гудача, ''Две Башове хаику'' (1966) за глас, флауту, виолину, [[клавир]] и траку, ''Тријалог'' (1968) за кларинет, гудачки трио и клавир, ''-{Eppur si muove}-'' (1971), ''Игра учетворо'' (1977) за два клавира и осам руку, ''-{Concerto non Grosso}-'' (1978) за школске гудаче, ''-{Tenderly?}-'' (1979), за камерни ансамбл, ''За мирисом расцветале трешње'' (1985), за глас и камерни ансамбл, ''Aве Мариа'' (1985, ревидирано 2004), ''Можда спава'' (1992), солистичка кантата за мецо сопран и камерни оркестар, ''Прелид за преподне једног фауна'' (1994, ревидирано 2011), за флауту и гудаче, ''Пословице из Фениса'' (1995, ревидирано 2010), за четири гласа и ансамбл старих инструмената, ''Руковет'' (2003), за флауту, виолину и гудаче, ''Игра удвоје'' (2006), за два клавира. Хорска и вокално-инстурментална дела: ''Кад су живи завидели мртвима'' (1963), партита за мешовити хор, групу инструмената и гудачки оркестар, ''Три хаику'' (1966), за женски хор и 24 инструмента, ''Из тмине појање'' (1975), 6 мадригала за мешовити хор, ораторијум ''Буна против дахија'' (1978), ''Речи у камену'' (1980) за мешовити хор, ''Тестамент владике црногорског Петра Петровића Његоша'' (1984) за бас соло, мешовити хор и оркестар, ''Прометеј'' (1985), за мешовити хор -{a cappella}-, ''Пасија светог [[кнез Лазар|кнеза Лазара]]'' (1989) за казивача, солисте, два хора и оркестар, ''Судбина'' (1993) за мешовити хор, ''Искушење, подвиг и смрт св. Петра Коришког'' (1994), ''Оче наш'' (1994) за мешовити хор -{a cappella}-, ''О-ТРИМ-ПAРA'' (2004) за мешовити хор. У опусу Рајка Максимовића се могу наћи и композиције за децу као што су: ''Слонче'' (1972) за баритон, дечји хор и ансамбл, ''Гњави ме теча'' (1972) за (дечји) сопран, дечји хор и ансамбл, ''Лепа Ката'' (1974) за глас и клавир, ''Плави мрав'' (1974) за глас хор и клавир, музичка представа за децу ''Сврбећа брда (Коприве)'' (1980, прерађено 2008).

Дело је настало 1989. године, и за њега је аутор добио [[Октобарска награда града Београда|Октобарску награду града Београда]]. Спада међу најзначајније Максимовићеве композиције не само из вокално-инструменталног већ и његовог целокупног опуса[[опус]]а. О овој композицији Максимовић каже: „Пасију сам замислио – а, верујем, и остварио – као драму, тј. акционо. Слушаоца Пасије замишљам као путника који долази на поље [[Косово]], где се сусреће с Косовским стубом. Путник чита Натпис, односно Стуб му приповеда и уводи га у радњу. Чак, у једном тренутку, проговара и [[Кнез Лазар|Лазар]] (с текстом натписа) Посетилац се осврће и гледа на Косово поље „пуно костију мртвих“ и тако започиње прича. Најпре мирнодопско благостање, срећа и лепота (РAВAНИЦA), али ускоро затим појављује се злослутно знамење (помрачење Сунца, звезда-репатица) које ПРЕДСКAЗУЈЕ разне несреће и пошасти (земљотрес, кугу, глад, пустошења). Права катастрофа се дешава 1371. када се „Господ разгневи“ на Србе и дозволи њихову [[Маричка битка|погибију на Марици]]. Од тада Лазарева Србија добија врло злог суседа који, у мањим или већим пљачкашким налетима и упадима на нашу територију (једном су стигли чак до Хума!) – плени, убија, злоставља, одводи у ропство… (НAПAСТ) Видевши да се приближио дан одлучног и коначног обрачуна, кнез Лазар се најпре обраћа [[Бог]]у за помоћ (МОЛИТВA), а затим дозива своје племиће, велможе, војводе и уопште ратнике, које својом узвишеном и надахнутом родољубивом БЕСЕДОМ позива у храбру али поносну смрт, на свесну и достојанствену жртву, дакле, у царство небеско – а у име једне више моралности, хуманости и правде. С обзиром на то да се у том тренутку Кнез поистовећује са својим народом (а ускоро ћемо видети: и народ с Кнезом) ову БЕСЕДУ сложно певају Лазар и хор. После беседе, наравно, ратници се ЗAВЕТУЈУ свом Кнезу на верност, а испред њих је најхрабрији међу њима витез – будући херој и национална легенда. Борбене и родољубиве заклетве нижу се једна за другом да би се на крају све сублимирале у оној (умримо да увек живи будемо), која – у фугату – у ствари, представља поклич и почетак јуриша. У БОЈУ учествују два хора, и то тако да звук и покрет брзих осмина прелази из једног хора у други (лево-десно), па ће део слушалаца (на погодним местима, а у зависности од изведбеног простора) имати утисак да се налази у средишту саме битке! После три велика градациона „таласа“, на кулминаторној тачки, музика се прекида а Казивач саопштава злу судбину Лазареву и његове гарде – сви до једнога беху посечени! Потом, у једној мало дужој реплици (која је као одмориште од „огњених трескова, звекета оружја, вапаја људи и њиштања коња"), Казивач нас доводи на Кнежеву СAХРAНУ. Најпре се [[кнегиња Милица]] у једном екстатичном ПЛAЧУ опрашта од свога супруга, а затим свештеници и цео окупљени народ певају завршни погребни корал. Наш путник (слушалац Пасије) – чувши, видевши и доживевши целу причу – полако се удаљава, све тише се чује певање погребне поворке, а Стуб га испраћа истим речима којима га је и дочекао (ЕПИЛОГ), али га сада, на крају, још три пута опомиње: „да не проминеш и да не превидиш!", тј. да не заборави.“

[[Камерна музика|Камерна дела]]: