Хозроје II — разлика између измена

| отац = [[Хормизд IV]]

| мајка =

| деца =

}}

 

 

== Персија уочи ступања Хозроја -{II}- на сцену ==

Хозроје -{I}- (ум. 579), деда Хозроја -{II}-, раскинуо је мировни уговор из 562. године склопљен још са византијским царем [[Јустинијан I|Јусинијаном]]. Разлог томе јесте одбијање [[Јустин II|Јустина II]] да плаћа данак персијском цару. Године 572. избио је жесток и дуготрајан рат. Хозроје -{I}- је напао Јерменију, стратегијски и трговински важну земљу, запосео тврђаву Дару на реци Еуфрату и опустошио већи део Антиохије. Године 579. започети су мирновни преговори, који су, међутим, прекинути смрћу Хозроја -{I}-.<ref name="Rome and Persia in Late Antiquity41-43">{{cite book |first=Beate|last=Dignas|coauthors=Winter, Engelbert|title= Rome and Persia in Late Antiquity: Neighbours and Rivals|year= 2007| publisher= Cambridge University Press|location= Cambridge |language= {{en}}|pages=41-43}}</ref><ref name="Острогорски">{{cite book |first=Георгије|last=Острогорски|title= Историја Византије|year= 1998| publisher= Народна књига-Алфа|location= Београд |language= {{sr}}|pages=97, 116-118}}</ref>

 

Цар, који је очигледно завидео свом популарном војсковођи, искористио је те поразе као изговор да га разреши дужности. Међутим, упркос поразима, Бахрам је и даље био довољно моћан да се постави на чело завере против цара. Његовим верним трупама придружила се војска из Месопотамије. Персија је запала у унутрашње немире. Цар је, истина, покушао да организује неки отпор, али без икаквог успеха. Изостала је подршка сасанидског племства, као и високог свештенства које није трпело његову толерантну политику према хришћанима и осталим верским заједницама. Нашао се потпуно усамљен и окружен непријатељима са свих страна. Тиме што је дао ухапсити непослушне племиће, себи је убрзао крај. У самој царској резиденцији у Ктесифону организована је завера против њега. Два његова шурака, Биндоје и Бистам, заробили су га и по древном обичају ослепели. Његовог сина Хозроја уздигли су на престо. То се догодило у фебруару, а нешто доцније Хормизд је преминуо од последица ослепљивања.<ref name="Rome and Persia in Late Antiquity41-43"/><ref name="Persia163-65"/>

 

Хозроје је покушао да се споразуме са вођом побуњеника, Бахрамом, који је био у близини Ктесифона када се збило горепоменуто. Пошто никако није могао да се погоди с њим, преостало му је ништа друго но да се припреми за борбу. Две војске су се састале код Хулвана (крајњи западни део данашњег Ирана), али се нису сукобиле. Увидевши да нема никаквих изгледа да порази Бахрама, Хозроје је био принуђен да се повуче натраг у Ктесифон, да би одатле кренуо ка Историмском царству. Прашавши Еуфрат наишао је на једно светилиште у Киркезију, где је примљен срдачно. Одатле је послао писму цару Маврикију (582 — 602) тражећи од њега помоћ. Након што се консултовао са својим саветницима, Маврикије му је упутио формалан позив на двор, обећавши му да ће поступати с њим као с рођеним сином. Предвиђено је чак да ће бити пуштени и заробљени Персијанци.<ref name="Rome and Persia in Late Antiquity41-43"/><ref name="Persia163-65"/><ref name="Kaveh249">{{cite book |first= Farrokh|last=Kaveh|title= Shadows in the desert: ancient Persia at war|year= 2007| publisher= Osprey Publishing |location= Oxford & New York|language= {{en}}|pages=249-50}}</ref>

 

Међутим, када се Маврикијев убица Фока прогласио за цара, Хозроје је сазнавши за то дао византијског амбасадора бацити у тамницу. Потом је објавио Византији рат, наступајући као осветник убијеног цара.<ref name="WilliamSmith"/> Заправо, стваран разлог била је тежња да се успостави некадашња моћ изгубљена миром из 591. г.<ref>{{cite book |first= Michael|last= Whitby|title= Rome at war: AD 293-696|year= 2002| publisher= Osprey Publishing|location= Oxford & New York|language= {{en}}|pages=60-61}}</ref> Прве две године рата (603-605) прошле су једнолично, али је предност била несумњиво на страни Персијанаца. Године 605. отпочела је серија блиставих победа. Те године је пала Дара, јака тврђава са десне обале Еуфрата. Њеним падом сломљена је византијска погранична одбрана. Персијској војсци прокрчен је пут за Малу Азију. Запоседнути су Турабдин, Хесен-Кефас, Мардин, Кафертута и Амида (606), затим Кара, Ресена и Едеса (607), а напослетку (608) и Хијерапољ, Кенесерин, Берхеја (данас Алепо). Године 609. Персијанци су заузели Саталу и Теодосиопољ, опустошили Кападокију и угрозили Цезареју. Недуго потом заузели су Фригију и Галатију. Године 611. заузели су Антиохију и Апамеју, а Цезареја је након дуготрајне опсаде пала 612. године. Након тога, један за другим, уследили су падови Дамаска (613), Јерусалима (614), Пелузијума и Александрије (616). Халкедон је нападнут 616, а освојен наредне 617. године. Цариград се нашао директно угрожен са свих страна. Авари су подстицани да нападну из Тракије. Персија се простирала од Систана (источни Иран) до Босфора, и од Кавказа до Сијене (данас Асуан). Чак су се нека егејска острва, попут Родоса, потчинила њеној власти. <ref>{{cite book |first= George|last= Rawlinson|title= A Manual of Ancient History, from the Earliest Times to the Fall of the Sassanian Empire|year= 1880| publisher= The Clarendon press|edition=2nd edition|location= Oxford|language= {{en}}|pages=592-93}}</ref> Овај успех Хозроје је постигао захвљајући срчаношћу својих војника, али и Фокином лошем потезу при избору генерала који нису дорасли ситуацији и уклањању способног Нарзеса са места команданта.<ref name="WilliamSmith"/>

 

Као што се дâ видети, непријатељство између Византије и Персије је настављено и онда када је Фоку свргнуо [[Ираклије]] (610), који је тежио мировном споразуму. Међутим, у јесен 622. године. Ираклије је у Јерменији поразио великог персијског војсковођу Шахрбараза, после чега је ослобођена Мала Азија. Рат је после кратког затишја поново избио 623. године, али је овога пута ратна срећа била је на страни Визнатије. Упркос задобијеном поразу од прошле године, Хозроје није хтео да склопи мир који би ишао њему у штету. Написао је Ираклију писмо пуно погрда, а чија адреса гласи: „Хозроје, љубимац богова, господар и краљ целе земље, син великог Армазда, своме слуги Ираклију, безумном и неваљалом“. Исте године Ираклије је, прешавши Кападокију, упао у Јерменију, где је разорио Двин и низ других градова. Потом се окренуо на југ напавши Ганзак, резиденцију првог сасанидског цара Ардашира. Године 626. Персијанци су прешли у напад. Цариграду је претила двострука опсада. Међутим, до персијске интервенције није дошло, а аварско-словенска војска претрпела је тежак пораз након чега се порала повући. Шахрбараз се морао повући са Халкедона и прећи у Сирију. Други Хозројев војсковођа, Шахин, у судару са Теодором, братом цара Ираклија, био је побеђен. На другом бојишту, у кавкаским у јерменским областима, ситуација се није одигравала ништа повољније по Персијанце. Персија се нашла пред инвазијом. До ње је дошло у јесен 627. године. Почетком децембра исте године у бици код Ниниве персијска војска била је уништена. Већ почетком следеће године напуштена резиденција персијског цара била је запоседнута.<ref name="Острогорски"/>

 

 

== Легат ==

Сасанидска Персија достигла је свој врхунац за време владавине Хозроја -{II}-, такође познатог и као Парвиз (Победник). Њему је пошло за руком да прошири царство на све оне области које су пре једанаест векова биле под [[Дарије I|Даријем Великим]]. Међутим, ово његово дело имало је за собом две негативне последице. Прва је била његов претеран осећај поноса и самоважности, што га је довело до тога да искида [[Мухамед]]ово писмо и да себе замало не прогласи богом.<ref name="Habibollāh175">{{cite book |first= Habibollāh|last= Āyatollāhi|title= The book of Iran: the history of Iranian art|year= 2003| publisher= Center for International Cultural Studies|location= Teheran|language= {{en}}|pages=175}}</ref> Наиме, шесте године по Хиџри (628) Мухамед је послао писмо Парвизу позивајући га да се преобрати у нову веру. Хозроје је поцепао писмо и наредио Бадану, персијском намеснику у Јемену, да му доведу тобожњег пророка у Ктесифон (''Желе да угасе свјетло Алахово устима својим, а Алах је Тај који усавршава свјетло Своје, макар мрзли невјерници.'' [http://www.kuran.putvjernika.com/component/mlivo/?action=viewayat&surano=61&min=0&show=10 61:8]) Кад су Баданови људи пристигли Мухамеду, овај им је наводно рекао да је Хозроје избоден на смрт, да је његов трбух распорен баш онако као што је он, Хозроје, поцепао пророково писмо. Такође, прорекао им је да ће Персија пасти пред налетом муслимана.<ref>{{cite book |first= Michael M. J.|last= Fischer|coauthors=Abedi, Mehdi|title= Debating Muslims: cultural dialogues in postmodernity and tradition |year= 1990| publisher= Univ of Wisconsin Press|location= Madison, WI [etc.]|language= {{en}}|pages=193-94}}</ref> Друга последица је била његово отуђење не само од народа који је морао да сноси све тегобе рата и његове раскалашности, него и од његових најбољих људи којима дугује извојевани успех.<ref name="Habibollāh175"/>

 

 

== Извори ==

 

{{Commonscat|Khosrau II}}