Логос — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Робот: уклоњено da:Appelform (strong connection between (2) sr:Логос and da:Logos) |
м разне исправке; козметичке измене |
||
Ред 1:
[[
'''Логос''' ([[грчки језик|гр.]] ''λόγος'' — ум, реч, говор, словесност, смисао, начело, закон, наука и др.) је вишезначан филозофски и теолошки појам. Изворно, логос је битан појам античке грчке филозофије, који исказује принцип, светски [[ум]], објактивни закон по коме се све догађа.<ref name="Филозофски лексикон">Логос, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.</ref> У [[Хераклит]]овој филозофији означава говор природе који само мудрац чује и разуме. Касније су га преузели [[хришћанство|хришћански]] теолози да би њиме означавали [[Исус|Исуса Христа]], као божански логос.
Ред 5:
== Логос у старогрчком језику ==
[[
У старогрчком језику логос има многобројна значења повезана са [[говор]]ом. Још у [[Хомер]]овим еповима појам логоса је употребљаван у следећим значењима: реч, говор, исказ, својство, истина, ред, воља, разум, ум, учење, законитост, аксиом, божји ум, клица постајања<ref name="Filozofijski rečnik">Logos, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.</ref>. Реч логос је изведена из глагола „легеин“ који је у префилозофској употреби имао два основна значења: „сабрати или скупити“ и „казати или именовати“.<ref>[http://www.nin.co.yu/2000-08/10/13966.html Михаило Ђурић, Сумрак грчког чуда], Приступљено 11. 4. 2013.</ref> Временом је у речи логос сабрано и изражено грчко разумевање суштине језика као мишљења и казивања истине бића. Према општем веровању старих Грка, све што је било, све што јесте и све што ће бити има свој тајанствени логос (говор). Тај логос неки разумеју боље од других, а то су често [[песник|песници]] који у стању [[надахнуће|надахнућа]] изражавају логос онога што је било, онога што јест и што ће бити, људским говором.<ref name="Филозофски речник">Бранко Павловић, Филозофски речник (одредница логос), Плато, Београд, 1997.</ref> Такође се веровало да дар изражавања логоса који саопштава ток будућих догађаја имају пророци, односно пророчице, у аполонским пророчиштима (види [[Делфи]]).
== Логос у античкој филозофији ==
Логос у [[античка филозофија|античкој филозофији]] има следећа значења<ref name="Ум и Етос">[http://www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopisi/fid/XXI/d03/html_ser_lat Михаило Марковић, Ум и Етос], Приступљено 11. 4. 2013.</ref>:
* логичка структура људског мишљења и језика, односно рационалност.
* рационална структура света, универзални поредак свемира.
Ред 20:
Са старогрчким филозофом [[Хераклит]]ом (око 540-480. п. н. е.) логос постаје битан филозофски појам, који указује на поредак и умност у свету.<ref name="Оксфордски филозофски речник">Логос, Оксфордски филозофски речник, Сајмон Блекбурн, Светови, Нови Сад, 1999. ISBN 86-7047-303-8</ref> По Хераклиту, ток промене, који се у свету види на нивоу природних феномена, делује у складу са принципом који ограничава и задржава јављање [[хаос]]а. Хераклит овај принцип реда назива логосом.<ref name="Енциклопедија живих религија">Логос, Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд, 2004.</ref> За Хераклита, логос означава говор природе<ref name="Филозофски речник"/> и општу закономерност догађања у [[свемир]]у.<ref name="Филозофски лексикон"/> Логос је иманенитан свему постојећем, свеприсутан, општи и заједнички.
[[
{{цитат2|Нужно је следити оно што је опште, али мада је логос општи већина живи као да свако има сопствену памет.}}
Ред 37:
=== Аристотел ===
За Аристотела, [[логика]] је ствар логоса. Сам назив логика, поред етимолошке везе, садржи исту двосмисленост као и логос. Грчки назив за логику јесте ''логике епистеме'', а то значи „знање о логосу“. Логика је наука која обухвата првенствено [[мисао|мишљење]], али исто тако и говор којим се мишљење исказује, обелодањује. Логос је ствар мишљења, мишљења које (по обрасцу дванаесте књиге Метафизике) мисли само себе. Срж онога што је у логици дато може се схватити и као казивање истине [[биће|бића]], односно као логос бивствујућег који се може схватити.<ref>[http://www.znanje.org/i/i22/02iv06/02iv0615/aristotel.htm Аристотел, живот и дело], Приступљено 11. 4. 2013.</ref>
=== Стоици ===
Ред 64:
=== Нови завет ===
Израз логос у [[Нови завет|Новом завету]] је употребљен више од 300 пута - увек у значењу речи, људске или Божије. У значењу Божије речи, има неколико значењских варијанти: 1) записивање, учење, откривење Старог завета; 2) говор, проповед, учење Исуса Христа; 3) јеванђеље ο спасењу; 4) књиге светог Писма; 5) садржај хришћанске вере; 6) божанска [[хипостаза]], односно Исус Христос.<ref name=autogenerated1>[http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=%D0%9B%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81 Логос у хришћанству], Приступљено 11. 4. 2013.</ref> На српски језик је често превођен као »слово«.
=== Јованово јеванђеље ===
[[
Хришћанска рецепција логоса је експлицитна у уводу Јовановог јеванђеља (Јн. 1,1—18), где писац поистовећује Исуса са божанским Логосом (1,3).<ref name="Енциклопедија живих религија"/>
{{цитат3|У почетку беше логос, и логос беше у Бога, и логос беше Бог... И логос постаде тело и настани се међу нама...|Јн. 1,1,14.<ref>[http://www.pravoslavni-odgovor.com/Svet_oko_nas/deca_apokalipse/Put_Istina_Zivot.htm Пут, Истина, Живот (pravoslavni-odgovor.com)], Приступљено 11. 4. 2013.</ref>}}
Код [[Апостол Јован|Јована]] је логос схваћен као син божји и односи се на Исуса Христа који представља [[оваплоћење|утеловљење]] божанског логоса. Прве речи [[Јеванђеље по Јовану|Јовановог јеванђеља]], „у почетку беше логос“, су многи, пре свега [[Августин Хипонски|Августин]], оценили као директан утицај Хераклитове, Платонове и стоичке филозофије.<ref name="Ум и Етос"/> У Јеванђељу по Јовану долази до идентификације искона и логоса („У почетку беше реч“), живота и логоса („у њему беше живот“, 1,4) и Исуса као телесног бића и логоса („И логос постаде тело“, 1,14).<ref name="Филозофски речник"/>
Ред 78:
=== Хришћански апологети ===
У концепцији првих хришћанских апологета: [[Јустин Филозоф|Јустина Филозофа]], [[Татијан]]а, Атинагоре, [[Климент Александријски|Климента Александријског]], логос је светлост која „оплођује“ филозофију и премудрост. Јустин сматра да хришћанство и филозофија имају један те исти извор – божански логос. [[Стари завет|Старозаветни]] пророци су примили светлост откривења логоса. Сматрајући да су и Хераклит и Сократ водили живот у складу с логосом, Јустин их убраја у хришћане и пре саме појаве хришћанства.<ref name=autogenerated2>Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.</ref> За Јустина (Апологија I, 46,1-4; Апологија II, 7,1-4; 10,1-3; 13,3-4) и Климента Александријског (Стромата I, 19,91,94), то оплођавање јесте космичко, па се тако семена логоса налазе и у прехришћанској филозофији и у нехришћанским религијама.<ref name=autogenerated3>[http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Recnik/L.htm Речник православне теологије, Логос], Приступљено 11. 4. 2013.</ref> Доктрином ο логосу божанском смислу хришћанство наглашава да ништа није нелогосно у егзистенцији бића, односно да све постоји у Богу.<ref name=autogenerated1 />
=== Аријанска теологија ===
Следећи развој аристотеловске мисли, александријски теолог [[Арије]] је покушао да сачува нествореност као искључиво обележје [[Непокренути покретач|Непокренутог Покретача]], подвлачећи онтолошку разлику између Бога и логоса. Његова теологија је почивала на космолошким претпоставкама да је логос створен: „Све ствари су из небића, и све су оне доведене у постојање и јесу створења и дела. Тако је и Логос Божији преведен из небића, и било је када га није било, и није га било пре него што је преведен [постао], већ је и такође имао почетак када је био створен“.<ref>[http://www.verujem.org/teologija/phristu_tvarno_netvarno.htm Панајотис Христу, Тварно и нетварно у богословљу Атанасија Александријског], Приступљено 11. 4. 2013.</ref> Логос је створен пре него што су остале ствари дошле у постојање, као неопходан посредник других бића. Само је Бог Отац нестворен, беспочетан и вечан. Логос је, као створење, несличан Оцу, коначан, промењив и подлажан промени.
=== Максим Исповедник ===
[[Патристика|Патристичка теологија]], а нарочито [[Максим Исповедник]], говори опширно о логосима (гр. λογοι ''логои''), који преегзистирају у [[Бог]]у и преко којих Бог саопштава смисао своје творевине. Према светом Максиму, свако створење има смисао и сврху јер садржи вечни божански логос. Логос је дат свему створеном као вечити циљ и сврха који треба да буду постигнути.<ref name="Јунг и православље">[http://www.rastko.org.yu/rastko/delo/11644 Владета Јеротић, Јунг и православље], Приступљено 11. 4. 2013.</ref>
{{цитат3|Сваки свршетак, по природи ограничен властитим логосом, је испуњење могућности која потиче од [[суштина|суштине]] и која појмовно претходи свршетку.|[[Максим Исповедник]], Гностички стослови I-3}}
| |||