Монаштво — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Bot: Migrating 23 interwiki links, now provided by Wikidata on d:q148836 (translate me) |
м разне исправке |
||
Ред 28:
=== Историја хришћанског монаштва ===
У периоду [[рано хришћанство|раног хришћанства]] није било [[манастир]]а нити монаштва. Или, како неки сматрају, сви хришћани су били монаси јер су себи постављали оне моралне задатке (све осим [[целибат]]а) који ће касније постати задаци првенствено монаштва.<ref name="О монаштву">[http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Osnovi/Dijalozi/Dijalozi07.htm Валентин Свенцицки, О монаштву], Приступљено 13. 4. 2013.</ref> Промене које су се збиле крајем [[3. век]]а прихватањем [[хришћанство|хришћанства]] за званичну религију [[Римско царство|Римског царства]], састојале су се у мењању хијерархије вредности и постепеном подређивању вере практичном животу, а монаштво се јавило као реакција на ту промену.<ref>[http://www.verujem.org/teologija/smeman_monastvo_lit.htm Александар Шмеман, Монаштво и литургија], Приступљено 13. 4. 2013.</ref> Пошто се Црква увећавала по чланству, све је више проницао у њу светски, хришћанству туђ дух. То је почело да оптерећује најревносније хришћане, који нису хтели да посветове [[хришћанска црква|Цркву]], већ су почели да кидају вањску везу са светом.<ref name="О монаштву"/>
[[Датотека:Augustinermunk, Nordisk familjebok.png|мини|лево|Августиновски монах.]]
Монашки покрет је настао у нитријској пустињи у [[Египат|Египту]] крајем 3. и почетком [[4. век]]а, а његови оснивачи су били [[Коптска православна црква|Копти]]. Оцима монаштва се сматрају свети [[Антоније Велики]], [[Павле Тивејски]], [[свети Пахомије]] и [[Ава Амун]]. Антоније се сматра оснивачем отшелничког монаштва, а Пахомије манастирског општежитија. Збирке изрека славних пустињских отаца и приче о њиховим животима су поставили основне норме монаштва. Из Епипта се монаштво брзо проширило у Палестину, Сирију, Месопотамију, Малу Азију и даље у Италију. Монаштво није започело као установа или институција Цркве, већ је било стихијна и спорадична појава. Монаштво је започело као лаички и приватан покрет, а оснивачи монаштва нису имали чинове у црквеној јерархији, сматрајући да је то неспојиво с монашким звањем. У монашким заједницама Истока је постојала јака тежња ка напуштању световних добара.<ref name="Britannica">[http://www.britannica.com/EBchecked/topic/37864/asceticism/433/Forms-of-religious-asceticism Asceticism, Encyclopædia Britannica], Приступљено 13. 4. 2013.</ref> [[Манастири]] су у почетку од стране црквених и световних [[власт]]и сматрани за појаву која делује изван званичних институција и постојала је тензија између црквеног [[клер]]а и монашких заједница.
Монашке заједнице, које су се развиле од пустињских отаца, су током 4. и 5. века преплавиле урбане центре Истока, посебно [[Константинопољ]] и [[Антиохија|Антиохију]].<ref name="Frank">Frank, Georgia. 2000. The Memory of the Eyes: Pilgrims to Living Saints in Christian Late Antiquity. Transformation of the Classical Heritage. Los Angeles: University of California Press (str. 13-14)</ref> Ови „слободни“ монаси нису потпадали под било какав вид црквеног или [[епископ]]алног надзора, већ су лутали улицама упражњавајући нерад, проповедајући, па чак и шиканирајући људе.<ref name="Frank"/> Црква је реаговала тако што је осудила овакав начин живота као [[Месалијани|месалијанску]] јерес, чиме су успостављени темељи традиционалног облика монаштва који се развио у средњем веку, са манастирима и њиховим старешинама ([[игуман]]има, [[опат]]има).<ref>Dunn, Marilyn. The Emergence of Monasticism. Oxford, Blackwell Publishers (str. 58-89), 2000.</ref> Настанком кеновијског (или ценобитског) облика монашта, општим монашким правилима је додато и покоравање старешини.<ref name="Енциклопедија живих религија"/> Али поједини подвижници су одлазили и из манастирских заједница, зато што су општежитељни манастири ипак живели у додиру са светом.<ref name="О монаштву"/> То су били отшелници, пустињаци, анахорете, столпници, затворници. Међутим, без обзира ли су живели осамљено или у заједници, монаси су тежили да задобију [[врлина|врлину]] [[понизност]]и, која је значила одвајање од световних жеља и губитак егоцентричног погледа на свет.<ref name="Енциклопедија живих религија"/>
| |||