Клаудијан — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нова страница: '''Клаудије Клаудијан''' је био последњи класични латински песник, који је стварао за време Т… |
Нема описа измене |
||
Ред 3:
Мало тога се зна о његовом животу. Да је био родом из [[Александрија|Александрије]] је чини се на задовољавајући начин засновано на непосредном сведочанству из [[Суида|Суиде]], а уз то и посведочено алузијом [[Сидоније Аполинар|Сидонија Аполинара]]<ref>-{Epist, IX 13}-</ref> и извесним изразима у његовим делима.<ref>-{Epist. V 3, I 39, 56}-</ref> Неки су тврдили да је био Гал, а неки да је био Хиспанац, али ни за једно ни за друго мишљење нема ни трунке доказа. Мишљење које су изнели Петрарка и Полицијан да је Клаудијан био флорентинског порекла настало је забуном: име управника Рима ({{јез-лат|praefectus urbi}}) из 396, Флорентина ({{јез-лат|Florentinus}}), коме је посвећена друга књига ''Отмице Прозерпине'' ({{јез-лат|Raptus Proserpinae}}), погрешно је протумачено као назив Клаудијановог родног града.
Као и у случају Апулеја, Аусонија и многих каснијих латинских писаца, и Клаудијанова верска опредељеност била је предмет честих контроверзи. Међутим, нема много разлога за недоумицу. Немогуће је одолети изричитом сведочанству [[Августин]]а,<ref>-{de Civ. Dei, V 26}-</ref> који тврди да је Клаудијану име Христово било страно („-{a Christi nomine alienus}-“) и Орозија који за њега каже да је био изврстан песник, али тврдокоран незнабожац („-{poeta quidem eximius sed paganus pervicacissimus}-“). Доказ за његово хришћанство изведен на основу двосмисленог израза „-{o nimium dilecte deo}-“, протумаченог као признање јединства Бога,<ref>-{III cons. Honor. 96}-</ref> очигледно је
-{''o nimium dilecte deo, cui fundit ab antris''}-<br />
-{''Aeolus armatas hiemes, cui militat aether''}-<br />
-{''et coniurati veniunt ad classica venti.''}-
''О много љубљени боже, за тебе Еол из својих шпиља шаље смртоносне пљускове,''<br />
''за тебе небо војује и ветрови се дижу здружени на бојне знаке.''
Крај Клаудијанове каријере опскуран је исто толико колико и њен почетак. Последња алузија на историјски догађај из његовог књижевног опуса је Хоноријев седми конзулат, који је пао у 404.
| |||