Клаудијан — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
Нема описа измене
Ред 1:
'''Клаудије Клаудијан''' је био последњи класични латински песник. Стварао је за време [[Теодосије|Теодосија]] и његових синова [[Аркадије|Аркадија]] и [[Хонорије|Хонорија]].
 
Мало тога се зна о његовом животу. То да је био родом из [[Александрија|Александрије]] је, чини се, на задовољавајући начин засновано на непосредном сведочанству из [[Суида|Суиде]], а уз то и посведочено алузијом [[Сидоније Аполинар|Сидонија Аполинара]]<ref>-{Epist, IX 13}-</ref> и извесним изразима у његовим делима.<ref>-{Epist. V 3, I 39, 56}-</ref> Неки су тврдили да је био Гал, а неки да је био Хиспанац, али ни за једно ни за друго мишљење нема ни трунке доказа. Мишљење које су изнели Петрарка и Полицијан да је Клаудијан био флорентинског порекла настало је забуном: име управника Рима ({{јез-лат|praefectus urbi}}) из 396, Флорентина ({{јез-лат|Florentinus}}), коме је посвећена друга књига ''Отмице Прозерпине'' ({{јез-лат|Raptus Proserpinae}}), погрешно је протумачено као назив Клаудијановог родног града. Не зна се ништа о његовом пореклу, образовању и раној каријери, ни то под каквим је околностима је отишао из завичаја. Зна се да је био у Риму 395, када је саставио панегирик за конзуле Пробина и Олибрија. Чини се да је већ одраније неговао поезију, али ово је био његов први састав у латинским стиховима. Успех којим је дело пропраћено навео га је да напусти грчку музу зарад римске.
 
Као и у случају Апулеја, Аусонија и многих каснијих латинских писаца, и Клаудијанова верска опредељеност била је предмет честих контроверзи. Међутим, нема много разлога за недоумицу. Немогуће је одолети изричитом сведочанству [[Августин]]а,<ref>-{de Civ. Dei, V 26}-</ref> који тврди да је Клаудијану име Христово било страно („-{a Christi nomine alienus}-“) и Орозија који за њега каже да је био изврстан песник, али тврдокоран незнабожац („-{poeta quidem eximius sed paganus pervicacissimus}-“). Аргумент за његово хришћанство очито је фриволан. Изведен је на основу двосмисленог израза „-{o nimium dilecte deo}-“ који је протумачен као признање јединства Бога.<ref>-{III cons. Honor. 96}-</ref>