Црквенословенизам — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м исправљање правописних и других грешака |
Нема описа измене |
||
Ред 14:
Удео црквенословенизама у [[Руски језик|савременој руској лексици]], по процени истраживача, креће се од минимално 50% (А. А. Шахматов) до приближно 66,66% (Л. В. Шчерба), што је пружило повод Б. О. Унбегауну да руски књижевни језик дефинише као русифицирани [[црквенословенски језик]]. Ситуација са [[Српски језик|српским језиком]] је различита — утицај је мањи. Међутим, увидевши да није могуће избећи употребу ових речи, [[Вук Стефановић Караџић|Вук]] је 1816. рекао да ''славенски језик остаје источник обогашченија серпском језику, као и росијском''.<ref name=prav>{{cite web|last=Кончаревић|first=Ксенија|url=http://pravoslavlje.spc.rs/broj/935/tekst/crkvenoslovenski-jezik/print/|title=Црквенословенски језик|publisher=Православље|accessdate=24. 2. 2013.}}</ref>
Такав став је оправдаван тиме што је, приликом превођења [[Нови завет|Новог завета]], Караџић морао да задржи или посрби приближно двеста црквенословенских речи, јер у народном језику за њих није постојао еквивалент. Иста ситуација се догодила приликом писања
Црквенославизми су имали значајну улогу у формирању [[хрватски језик|хрвастког језика]] заснованог на [[Чакавско наречје|чакавском наречју]].<ref>{{cite book|title=Хрватска граматика|publisher=Школска књига|location=Загреб|year=1997|isbn=953-0-40010-1|pages=15}}</ref>
Ред 21:
Постоји више начина на који су старословенске речи пристизале у народни језик. Могле су доћи у оригиналу или делимично измењене. Неке су чак касније замењене народним речима или другим позајмљеницама и избачене из употребе.
Неки црквенословенски термини задржани су у оригиналу — општи, [[општина]], [[падеж]], [[свештеник]]. Сугласничка група ''шт'' у српском, бугарском, македонском (староћириличко слово ''[[Щ|Щщ]]''), пак је у другим редакцијама попримила друге облике, па се у руском, украјинском и русинском изговара као ''шч'' (опшчи, свјашченик), а хрватском ''ћ'' (опћина, свећеник). Ипак, ни у овоме није било доследности, па се у српском каже будући, не будушти (у
Речи са за старословенски језик карактеристичним наставком ''-није'' палатализовани су у ''-ње'' — [[Ваведење]], [[правопис]]ање, васкрсење, [[Богојављење]], бдење, [[Молитва|мољење]], поучење, приказање, спасење. Понеки црквенославенизам је и пре увода у народни језик имао свој назив. Прави пример за то је [[Ускрс]], делимично народни назив равноправан са Васкрсом ({{јез-стсл|въскръс}}).
| |||