Сенф — разлика између измена

 

== Етимологија ријечи ==

== Историјат сенфа ==

Први су припремали сенф, највјероватније [[Рим|Римљани]]. Они су мјешали неферментисани сок од грожђа са сјеменом слачице (мустум арденс ). Негдје од краја четвртог вијека римски кувари су сенфу додавали [[бибер]], [[ким]], [[ловор]], [[Мирођија|мирођију]], [[целер]], [[Мајчина душица|мајчину дишицу]], [[оригано]], [[лук]], [[мед]], [[сирће]] и [[уље]] и њиме прије печења премазивали свињу. Римљани су овај намаз почели да извозе у [[Галија|Галију]] и даље. Монаси у [[Париз|Паризу]] већ од 10 вијека справљају по датој рецептури сенф. [[Дижон]] у [[Француска|Француској]] је од 1292. године већ посто познати произвођач сенфа. У Дижону се сенф вијековима производи. Његов укус се усавршавао из дана у дан. Почео је и да се индустријски производи. У партнерству са Морисом Грејем , сенф се производи по јединственој рецептури којој је додано и бијелог вина. Овај сенф је најпознатији сенф на свјетском тржишту.<ref name="Козара" />

Разноврсни укуси сенфа долазе у широком опсегу и снази зависно од сорте слачице и начина припреме. Основни укус „ жестине топлоте“ великим дијелом зависи од слачице (sinapis alba). Разликују се укуси сенфа од бијеле или неке друге слачице. Кувањем се ублажава жестина и мијења укус сенфа. Овисно о технологији, али прије свега од додаваних зачина и средстава постоје многобројни и укуси и врсте сенфова.<ref name="Козара" />

== Референце ==

{{reflist}}

 

[[Категорија:Зачини]]