Комедија дел арте — разлика између измена

Тако су ти пеливани, шарлатани и остали слични њима почели да попримају изглед и преузимају улогу типичних ликова из народног предања. Када је то прожимање њихове личности с оном коју су представљали било остварено и када су увидјели да су својим мимичким исказом постигли успјех, престали су да раде сами, окупили су се у мале дружине или су у те своје игре укључили и цијеле породице. Дакле, још прије него се позоришни чин одвојио од продаје чаробних наптиака за дуговијекост, потенцију и сл. комедија дел арте постала је запажена појава, јасно оцртаних обриса. Током времена , глумци „дел арте“ су се добровољно окупили у путујуће дружине. Своју глумачко –мимичку вјештину, као и акробатику су увјежбавали до савршенства. То „арт“ је у њиховом случају имало тежину квалитета вјештине, умијећа, храбрости.<ref name="Горњи Јеловац">Група аутора, Општа енциклопедија Ларус, Вук Караџић, Београд, 1967.г.</ref> <ref name="Саничани" />

 

Док се Хамлет не може замислити изван оквира особене и аутентичне приче у којој његов лик оживљава, Арлекин је спреман да учествује у било каквој пустоловини и да при томе остане што јесте – Арлекин. Битне карактеристике комедије дел арте су професионализам, маске и импровизација. Маске које представљају исходиште дел арте, зову се зани {{јез-ит|zanni }}. Зани су одмах добили улогу слугу, а веома су старог поријекла које показује у којој мјери су глумци „дел арте“ срасли са самим коријеном народне културе. Зани су типови из сјеверно – италијанског фолклора, који се сусрећу у обредима и у карневалским свечаностима и у почетку су представљани као демони земље. Прихватајући тај древни лик, глумци су његова спољна обиљежја сачували готово нетакнута- пакленску црну маску и широку, бијелу одјећу по којој су га гледаоци лако преплознавали, и то бар гледаоци у унутрашњости и на селима – да би га поистовјетили с оним најнижим представником градскога плебса који је слуга-носач, ликом који је симбол заједничке коби угњетених народних маса. А то дубоко значење, које потиче из изворне двосмислености лика, стално се исказује кроз неутољиву глад, кроз сукобе са господарем, кроз сељачку лукавост, кроз потребу за одмаздом која, иако се кадкад оствари, ипак никад није коначна. Заније, затим, замјењују или им се придружују друге маске истога поријекла. Најпознатије су: Арлекин {{јез-фр|Hennequin}}, демонски лик француског сељачког фолклора Пулчинела. Из њих, најздад у седамнаестом и осамнаестом вијеку проистиче читава плејада ликова: Труфалдино, Фрителино, Мецетино и тако даље. Ту је и Панталоне“Величанствени“ {{јез-ит|Il Magnifico}}, венецијански трговац и [[патер фамилијас]] {{јез-ла|pater familias}}, чије демонско поријекло, ако и није извјесно као у случају занија, бар је вјероватно с обзиром на црну маску и црвени костим. Да је стигао из пакла говри и то што је представљен увијек као стари сладострасник, не баш сенилан и импотентан, већ често и жесток и упоран. Тек у осамнаестом вијеку , када је [[Голдони]] почео да истиче врлине грађанске класе, Панталоне ће се претворити у личност разбориту и сталожену и биће више отац него господар. <ref name="Саничани" />