Показивач (програмирање) — разлика између измена

=== ПрименаПримјена ===

У програмском језику -{C}-, најважније применепримјене показивача су следећесљедеће:

У програмском језику -{C}-, [[функција (програмирање)|функције]] су такве да добијају увекувијек '''копије''' аргумената које јој прослеђујемопросљеђујемо, а никад оригиналне аргументе. На овај начин функција не може имати спољашње ефекте јер све што добија од функције-позиваоца су копије оригиналних аргумената који остају нетакнути. Овакав начин преноса аргумената се популарно назива ''пренос аргумената по вредностивриједности'', јер функција добија практично само вредностивриједности оригиналних аргумената али никад и директно њих саме.

Проблеми се јављају, међутим, у случајевима када желимо да функција ипак измениизмијени одређене промјенљиве које јој проследимопрослиједимо као аргументе. Та се потреба јавља нпр. када желимо функцију која ће имати више резултата, јер помоћу уобичајене кључне речиријечи <code>return</code> она може вратити само један резултат. Тада користимо тзв. ''пренос аргумената по референци'' који у ствари представља праксу да уместоумјесто оригиналног елемента проследимопрослиједимо његову адресу као аргумент. Ова адреса представља показивач на оригинални елемент, па иако се опет поштује правило да функција добија копију аргумента који јој се проследипрослиједи, овај пут она добија копију '''адресе''', што је ипак сасвим довољно да се оригиналном аргументу приђе директно, дереференцирањем.

Погледајмо следећисљедећи примерпримјер:

Из претходног параграфа закључујемо да функција <code>povecaj</code> неће извршити своју улогу јер на местомјесто променљивепромјенљиве <code>c</code> добија '''копију''' од <code>x</code>. На тај начин копија од <code>x</code> бива повећана за <code>1</code>, али не и оригинални елемент <code>x</code> у функцији <code>main</code>. Да бисмо поправили кôд, мораћемо извршити пар измјена:

Погледајмо како изгледа резултат изменаизмјена:

тада настаје <code>10</code> елемената низа (који ниједан нема своје право име), и једна показивачка променљивапромјенљива <code>a</code> преко које се приступа свим елементима низа користећи синтаксу <code>a[0]</code> (први елемент, јер у -{C}--у индексирање креће од нуле, а не од јединице), <code>a[1]</code>, <code>a[2]</code>, итд.

Низови се у -{C}--у имплементирају преко показивача захваљујући специфичној показивачкој аритметици. Ако је <code>a</code> показивач на први елемент низа, онда <code>*a</code> представља сам елемент. Даље, пошто показивачка аритметика диктира да <code>a+1</code> буде показивач на сљедећи елемент низа, онда ће <code>*(a+1)</code> представљати сам други елемент низа. Идући даље, примећујемопримјећујемо да је <code>a[n]</code> еквивалентно са <code>*(a+n)</code>. То је управо оно што компајлер види када путем оператора индекса референцирамо одређени елемент низа.

* сваки од <code>m</code> показивача показује на по први елемент низа од <code>n</code> реалних бројева (видетивидјети слику десно).

Када користимо статичке декларације низова, оваква стања меморије се формирају аутоматски, али је такође могуће формирати их ручно, користећи обичну декларацију показивача и неку од уграђених -{C}--ових функција за алоцирање меморије. СледиСлиједи примерпримјер: