Мартина (Ираклијева супруга) — разлика између измена

Мартина је била кћи Марије, ћерке афричког егзарха Ираклија Старијег, и извесног Мартина. Маријин (старији?) брат [[Ираклије]] је 610. предводећи [[Африка (провинција)|афричку]] и [[Египат|египатскуегипат]]ску флоту свргнуо суровог цара [[Фока (византијски цар)|Фоку]] и постао нови владар Источног римског царства ([[Византија|Византије]]). Ираклије је затим [[5. октобар|5. октобра]] 610. крунисан у цркви Пресвете Мудрости ([[Аја Софија]]), а истог дана се оженио Фабијом Еудокијом. Супруга му је родила двоје деце, ћерку Епифанију и сина Ираклија Константина, али је затим умрла [[13. август|13. августа]]а 613. године после тешког напада [[епилепсија|епилепсије]].

Недуго после смрти прве жене, најкасније 615./616. године, Ираклије се оженио по други пут. Његов избор рођене сестричине за другу супругу изазвао је гласно негодовање у широким круговима. [[Цариградска патријаршија|Цариградски патријарх]] [[Сергије I (цариградски патријарх)|Сергије I]], иначе царев верни саветник, назвао је такав брак [[инцест|инцестуозним]]уозним и незаконитим, али је ипак пристао да обави церемонију венчања. Непосредно након обреда, Ираклије је крунисао Мартину и свечано јој доделио титулу августе коју је носила и покојна царица. Фабија Еудокија је изгледа била популарна међу становницима Константиновог града и Ираклије и његова нова супруга су дочекани погрдама на градском хиподрому приликом првог заједничког појављивања у јавности. Опозиција је дочекала цара и у редовима рођене породице. По ''Краткој историји'' цариградског патријарха [[Нићифор I (цариградски патријарх)|Нићифора I]] (806.-815.), најгласнији у критикама био је Ираклијев брат Теодор који је неретко говорио да је "''царев грех стално пред њим''".

Ираклије је још за Фабијиног живота доделио високе титуле и разне почасти својој деци из првог брака: Епифанија је октобра 612. проглашена за августу, а Ираклије Константин је промовисан у августа јануара 613. године. Током тешких, али успешних похода против Персијанаца током треће деценије 7. века, Ираклије и Мартина су константно одсуствовали из [[Константинопољ|Константинопоља]]а. У самом граду почеле су да колају гласине да је цар, који је био прилично старији од Мартине, потпуно потпао под њен утицај. Други разлог Мартинине непопуларности лежао је у општем уверењу да по сваку цену жели да обезбеди престо својој деци и потисне у други план омиљеног Ираклија Константина.

Ираклије је однео коначну победу над Персијанцима 628. године и 630. године је свечано вратио [[Часни Крст|Часни крст]] у [[Јерусалим]]. Био је то врхунац цареве владавине, али је, из непознатих разлога, лик царице Мартине уклоњен са новца управо 629. године. Можда је у питању био уступак јавном мнењумњењу пре него што је управо популарни Ираклије Константин обавио 632. проглашење малог Ираклионе за цезара. Међутим, за Ираклија, али и само Царство убрзо је дошло до новог, овога пута тежег и одлучнијег преокрета, пошто су након [[Битка на Јармуку|битке на Јармуку]] у јесен 636. године муслимански Арапи одузели Византији њене провинције на Истоку ([[Сирија|Сирију]], [[Јерменија|Јерменију]], [[Месопотамија|Месопотамију]] и Египат). Ираклије је нагло остарио и почео и психички да побољева и 638. се најзад вратио у [[Цариград]]. Истовремено, његов најстарији син Ираклије Константин је почео да показује све озбиљније симптоме туберкулозе. Можда управо због тога, последњих година Ираклијеве владе убрзан је процес промоције Мартинине деце: Ираклиона је проглашен за августа у јулу 638. године, а истом приликом је његов брат Давид проглашен за цезара. Ираклије је и две своје ћерке Августину и Мартину Млађу прогласио за августе.

Ираклије је умро [[11. фебруар|11. фебруара]]а 641. године и сахрањен је, упадљиво, у цркви св. Апостола поред своје прве жене Еудокије. За собом је оставио тестамент по коме су Ираклије Константин и Ираклиона (званично Константин III и Ираклије II) требали да владају као равноправни савладари, али су исто тако требали да поштују Мартину као ''мајку и царицу''. Овакав исход се свакако није допадао сенату и војсци, а вероватно ни цариградској светини, пошто је по први пут у римско-византијској историји једна жена истакнута као потенцијални савладар и регент у вршењу власти. Како је у питању била омражена Мартина, тиме су прилике биле још заплетеније. Са друге стране, Ираклије Константин је имао 28 година и Мартинин надзор му свакако није био потребан, а притом је имао и два сина, Ираклија и Теодосија, чиме је положај Мартине и њеног потомства био у перспективи још неповољнији.

После владе од свега 103 дана, Константин III је умро [[24. мај|24. маја]]а 641. године. Иако је било добро знано да је годинама боловао од [[туберкулоза|туберкулозе]], у Цариграду се проширила вест да је Мартина отровала Ираклијевог најстаријег сина. Наводно у томе је имала помоћ патријарха Пира који је нешто раније помогао Константину III да се домогне новца своје помајке. И Пир и Мартина су били следбеници монотелитског учења које је доцније осуђено као јеретичко на [[Шести васељенски сабор|Шестом васељенском сабору]] у Цариграду (680.-681.), док је Ираклије Константин, по [[Михаило Псел|Михаилу Пселу]] који је живео у XI веку, био присташа [[православље|православља]].

Чим је Кир послат у Египат у септембру 641. године постало је јасно да ће царска влада и дефинитивно препустити некада најбогатију провинцију Царства [[Мухамед|Мухамедовим]]овим следбеницима. Опште незадовољство Мартинином владом, подгрејано намераваном предајом Александрије, искористио је врховни заповедник Истока и Филагријев пријатељ, [[Валентин Аршакуни]]. Способни [[Јермени|Јерменин]]н је одреде из [[Мала Азија|Мале Азије]] довео у Халкедон, град на азијској обали Босфора насупрот Цариграду одакле је објавио да долази како би заштитио Константинове синове. Ираклиона се затим одважно појавио у Халкедону са десетогодишњим синовцем Ираклијем и обећао војницима да ће усинити дечака и учинити га својим савладарем. Војска је само тренутно умирена и Валентин је убрзо почео да пустоши усеве у азијским предграђима Цариграда. У престоници су избили немири и Ираклије II је био принуђен да крунише малог Ираклија коме је окупљени народ извикао владарско име Константин. Због своје младости Ираклије Константин је прозван деминутивом Констанс и остаће упамћен као [[Констанс II]]. Међутим, даљи немири су резултирали повлачењем Мартининог сарадника Пира са патријаршијског трона, али је Валентинова побуна умирена. Војсковођа је примирио војску након што је промовисан у заповедника царске гарде ескубитора, а затим је озваничио свој утицај на двор тако што је удао своју ћерку Фаусту за Констанса. Највише што је Мартина могла да учини било је проширивање царског колегијума још једним њеним сином. Цезар Давид, који је био Констансов вршњак, проглашен је августом под именом Тиберије.

Мартина је већ за живота важила за непопуларну владарку, пре свега зато што ју је јавност сматрала одговорном за склапање родоскрвног брака са ујаком Ираклијем. Супруга је верно пратила на војним походима, али је то свакако утицало да се отуђи од цариградског јавног мнењамњења. Упркос томе, Ираклије ју је ипак сматрао дораслом државничким пословима пошто ју је тестаментом именовао ''мајком и царицом'' својих синова наследника. Међутим, подршка монотелитима и губитак Египта су учинили Мартину омраженом код становника Цариграда, у круговима војске и сената. Када су се ова три, појединачно моћна фактора, ујединила Мартинино краткотрајно регентство је насилно и брзо окончано. У каснијој традицији ([[Јован, епископ Никуа|епископ Никуа Јован]], цариградски патријарх Нићифор I, [[Теофан Исповедник]]...) Мартина је приказана као виновник инцестуозног брака и џелат Константина III, а самим тим и посредни кривац за тешке поразе које је Византијско царство у том периоду претрпело од муслиманских Арапа.