Росова ледена плоча — разлика између измена

{{Координате|81_29_4.2_S_177_38_29.97_W_type:waterbody_region:AQ|81° 29′ 4" ЈГ Ш, 177° 38′ 29" ЗГД}}

 

'''Росова ледена плоча''' је највећа [[ледена плоча]] [[Антарктик]]а (заузима површину од приближно 487 000 -{km}-² и широка је 800 -{km}-, скоро као величина [[Француска|Француске]]. Дебела је неколико стотина метара. Скоро вертикална ледена ивица иде у отворено море више од 600 -{km}-, и између 15 и 50 -{m}- изнад нивоа мора, док је 90% испод нивоа мора.

Највећи део Росове ледене плоче се налази унутар територије [[Росов протекторат|Росовог протектората]] на коју право полаже [[Нови Зеланд]]. Ледена плоча је добила име по капетану [[Џејмс Кларк Рос|Џејмсу Кларку Росу]] који ју је открио [[28. јануар]]а [[1841]]. Првобитно је названа Ледена баријера пошто је спречавала половидбу даље на југу.

 

 

Ту су и други [[глечер]]и који се полако уливају у њега. У исто време, замрзавање морске воде испод ледене масе повећава дебљину леда од 40 -{cm}- до 50 -{cm}-. Понекад напрслине и пукотине могу проузроковати пуцање ледене плоче. Највећи познати такав такав блок леда је имао површину од око 31.000 -{km²}- што је мало веће од величине [[Белгија|Белгије]]. Ледени брег B-15, највећи забележени ледени брег на свету се одвојио од Росове ледене плоче у марту [[2000]].

 

До Росове ледене плоче први су стигли бродови ХМС Еребус и ХМС Терор британске антарктичке експедиције под заповедништво [[Џејмс Кларк Рос|Џејмса Кларка Роса]] [[11. јануар]]а [[1841]]. Циљ експедиције је било проналажење [[Јужни пол|Јужног магнетног пола]]. Рос је следеће две године провео у потрази за морским путем до Јужног пола. Два [[вулкан]]а у овој области, [[Монт Еребус]] и [[Монт Терор]] су добили имена по бродовима на којима су пловили чланови ове мисије.

 

Први истраживачи Антарктика су користили Росову ледену плочу као почетну тачку ка Јужном полу. У првом истраживању ове области, [[Роберт Скот]] је направио озбиљну студију ледене плоче и мора које га окружује. И [[Роалд Амундсен]] и Скот су прешли плочу да би стигли до Јужног пола 1911. Скотова група је поумирала на повратку са Јужног пола 1912.

 

Научници су дуго били заинтригирани Росовом леденом плочом и њеном структуром. Један велики покушај је био низ студија извршен између 1957. и 1958, а студије су се наставили током 1960. и 1961.<ref>Swithinbank, Charles. "To the Valley Glaciers That Feed the Ross Ice Shelf, ''The Geographical Journal'', Vol. 130, No. 1 (Mar., 1964), pp. 32-48</ref>

 

Значајан научни подухват назван „Пројекат Росова ледена плоча“ ({{jez-en|Ross Ice Shelf Project}}) је покренут са планом да се буши плоша да би се прикупили узорци [[биомаса|биомасе]] и истражила сама плоча и њен утицај на море испод ње. Планирано је да пројекат почне 1974, али су бушења одложена до 1976. Коначно, године 1977. научници су успели да пробуше лед и направе рупу кроз коју ће моћи да ваде узорке. Тим је такође успео да мапира дно мора, проучи таласе и проучи рибе и друге облике живота. Такође су истражили океанографске и геолошке услове, као и температуру леда. Проценили су да је температура базе плоче око -2,16 °-{C}-, а извели су и прорачуне о колебању температуре.<ref>Clough, John W. and B. Lyle Hansen. "The Ross Ice Shelf Project," ''Science'', Vol. 203, No. 4379, Feb. 2, 1979, pp. 433-434.</ref>

 

 

== Референце ==

{{reflist}}

 

{{Commonscat|Ross Ice Shelf}}