Милан Младеновић од Лужице — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 15:
[[Датотека:Mod kod predsednika Kan ade.jpg|thumb|right|Председници Конзервативних странака Канаде и Србије Брајан Малруни и др Милан Младеновић од Лужице у кабинету Председника Канаде у Отави, октобра 1992. године]]
[[Датотека:011 u cikagu.jpg|thumb|right|Промоција књиге Милана од Лужице „Следећи рат Драже Михаиловића“ у манастиру Нова Грачаница код Чикага у септембру 1990. године. По примерак књиге држе аутор и др Јован Рашковић, лидер Срба у Книнској крајини а између њих је владика Новограчанички Иринеј Ковачевић, издавач књиге и домаћин промоције. У другом реду с леве стране стоји Слободан Павловић, градитељ моста преко Дрине „Павловића ћуприја“, надомак Бјељине.]]
'''Милан Младеновић од Лужице''' ([[Ужице]], [[ФНРЈ]], [[21. новембар]] [[1949]]) српски је песник и филозоф, класични филолог и преводилац, издавач, шахиста и бардшахиста.<ref>Појам барда, преузет из руског језика и традиције, изворно означава песника који сам компонује и пева своје песме пратећи се на гитари.</ref><ref>ОПСЕСИОНИЗАМ (приредио Криле Белић Jастребић, предговор др Желимир Вукашиновић), стр. 207-217. Центар слободарских делатности, Крагуjевац, 2010. године.</ref>
 
У разним периодима свог вишедеценијског ангажмана Милан Младеновић је на јавној сцени био учесник и покретач друштвених и политичких, али и жртва постојаног политичког прогона (провео у затвору тринаест месеци, штрајковао глађу 40 дана, судски му заплењени и уништени рукописи „Париских дневника“, итд.) који ће битно обележити цео његов животни пут. Судски је рехабилитован [[2009]]. године.
 
У гимназији створио нов књижевни, уметнички и филозофски правац [[опсесионизам]] (1966—67) и развијао га током студија филозофије у [[Београд]]у. Као матурант активно учествовао у студентским демонстрацијама 1968,<ref>”Десанчење Дрвара или Тетка Деса и чика Тито”, у ”Крај брозног времена”, први део, стр. 65, Београд, 2001</ref> а у време студија био лидер бунтовних студената Београдског универзитета<ref>”Зашто опет студенти”, НИН, март 1972, стр. 29</ref> (политички учитељ потоњем премијеру Србије Зорану Ђинђићу).<ref>Растко Јованов: ”Судска рехабилитација песника и филозофа Милана Младеновића”, поглавље ”Филозофска самосвест нације: Младеновић и Ђинђић”, ”Hereticus”, стр. 207</ref> Осујетио је додељивање почасног доктората Београдског универзитета Јосипу Брозу Титу због чега је више пута привођен и у дужем периоду осујећиван у објављивању песничких књига и у запошљавању на Универзитету.<ref> [[Срђан Цветковић]]: Између српа и чекића, 2, стр. 519-521, Завод за издавање уџбеника - Службени гласник, Београд, 2011</ref> Три године узастопно (1982—1984) запажено учествовао на Фестивалу европске поезије у белгијском Лувену. По изласку из затвора основао и водио издавачку кућу „Сфаирос“ (1987), обновио Народну радикалну (1989—90) и основао Конзервативну странку (1991). Двапут кандидован за председника Србије (1990. и 1997) и именован за члана Крунског политичког савета престолонаследника Александра Карађорђевића (1992). Говорио у америчком Конгресу (1990) и примљен у [[Стејт департмент]]у и код председника Канаде (1992).
Ред 56:
 
== Политичко деловање ==
У свим својим политичким иступањима у преломним годинама рушења светског комунизма и распада Југославије, Младеновић је доследно заступао програм реституције легитимитета Монархије, односно обнову Краљевине Србије, и рехабилитацију Равногорског покрета и генерала Драже Михаиловића, сударајући се са режимом Слободана Милошевића у којем је одмах распознао спроводиоца лондонске политике ”прљавих руку”. У два своја говора на бурним Скупштинама Удружења књижевника Србије (3. марта и 21. децембра 1989) до те мерешокирао је шокирао јавност саопштењима која су у потпуности одударала од опште акламативне подршке Милошевићу, да је штампа његове исказе пропраћала са по три знака узвика. ПрвиПостоји пут је предсказао да ће камелеонски Србин Милошевић скупље коштати Србију него Хрват Тито, други пут да Социјалистичка Федеративна Република Југославија ускоро неће бити ни социјалистичка, ни федеративна, ни република, ни Југославија. Остало је многодоста сведочанстава о томеполитичком каквом је све злостављању био изложен не само у непосредној политичкој борби, него на укупноми личном животномпрогону планукоји -је угушен ”Сфаирос”, разорена породица, више пута поновљена пљачка имовине и инвентара, избацивања из пословног и животног простора, неколико насртаја на лични живот..уследио.
 
[[Датотека:SKIDANJE TITA.jpg|thumb|left|Скидање Титове слике у Дому инжењера и техничара у Београду 15. марта 1990. године, током првог окупљања до тада основаних политичких странака и њихових присталица. Од четворице актера једино се види лице представника Народне радикалне странке Милана Младеновића од Лужице. С леве стране је Војислав Шешељ, а у средини Вук Драшковић.]]