Милан Младеновић од Лужице — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 15:
[[Датотека:Mod kod predsednika Kan ade.jpg|thumb|right|Председници Конзервативних странака Канаде и Србије Брајан Малруни и др Милан Младеновић од Лужице у кабинету Председника Канаде у Отави, октобра 1992. године]]
[[Датотека:011 u cikagu.jpg|thumb|right|Промоција књиге Милана од Лужице „Следећи рат Драже Михаиловића“ у манастиру Нова Грачаница код Чикага у септембру 1990. године. По примерак књиге држе аутор и др Јован Рашковић, лидер Срба у Книнској крајини а између њих је владика Новограчанички Иринеј Ковачевић, издавач књиге и домаћин промоције. У другом реду с леве стране стоји Слободан Павловић, градитељ моста преко Дрине „Павловића ћуприја“, надомак Бјељине.]]
'''Милан Младеновић од Лужице''' ([[Ужице]], [[ФНРЈ]], [[21. новембар]] [[1949]]) српски је песник и филозоф, класични филолог и преводилац, издавач,
У разним периодима свог вишедеценијског ангажмана Милан Младеновић је на јавној сцени био учесник и покретач друштвених и политичких, али и жртва
У гимназији створио нов књижевни, уметнички и филозофски правац [[опсесионизам]] (1966—67) и развијао га током студија филозофије у [[Београд]]у. Као матурант активно учествовао у студентским демонстрацијама 1968,<ref>”Десанчење Дрвара или Тетка Деса и чика Тито”, у ”Крај брозног времена”, први део, стр. 65, Београд, 2001</ref> а у време студија био лидер бунтовних студената Београдског универзитета<ref>”Зашто опет студенти”, НИН, март 1972, стр. 29</ref> (политички учитељ потоњем премијеру Србије Зорану Ђинђићу).<ref>Растко Јованов: ”Судска рехабилитација песника и филозофа Милана Младеновића”, поглавље ”Филозофска самосвест нације: Младеновић и Ђинђић”, ”Hereticus”, стр. 207</ref> Осујетио је додељивање почасног доктората Београдског универзитета Јосипу Брозу Титу због чега је више пута привођен и у дужем периоду осујећиван у објављивању песничких књига и у запошљавању на Универзитету.<ref> [[Срђан Цветковић]]: Између српа и чекића, 2, стр. 519-521, Завод за издавање уџбеника - Службени гласник, Београд, 2011</ref> Три године узастопно (1982—1984) запажено учествовао на Фестивалу европске поезије у белгијском Лувену. По изласку из затвора основао и водио издавачку кућу „Сфаирос“ (1987), обновио Народну радикалну (1989—90) и основао Конзервативну странку (1991). Двапут кандидован за председника Србије (1990. и 1997) и именован за члана Крунског политичког савета престолонаследника Александра Карађорђевића (1992). Говорио у америчком Конгресу (1990) и примљен у [[Стејт департмент]]у и код председника Канаде (1992).
Ред 56:
== Политичко деловање ==
У
[[Датотека:SKIDANJE TITA.jpg|thumb|left|Скидање Титове слике у Дому инжењера и техничара у Београду 15. марта 1990. године, током првог окупљања до тада основаних политичких странака и њихових присталица. Од четворице актера једино се види лице представника Народне радикалне странке Милана Младеновића од Лужице. С леве стране је Војислав Шешељ, а у средини Вук Драшковић.]]
|