Википедија

Дебела Берта — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
Новија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нова страница: '''Дебела Берта''' (нем.Dicke Bertha) је име супер тешке хаубице развијене од стране познатог немачк…
 
Ред 6:
== Развој ==
 
Идеја за развој овакве хаубице произишла је из искустава које су Немци (и Аустријанци) извукли из Руско-Јапанског рата 1904-1905. Током рата, Јапанци су демонтирали са фиксних постоља неколико својих хаубица калибра 28 cm, које су биле намењене за обалску одбрану и употребили их приликом опсаде Порт Артура. Оваква примена тешких топова изненадила је тадашњу стручну војну јавност јер се до тада сматрало да најтежи опсадни топови који се могу транспортовати вучом, због велике тежине не могу прелазити калибар од 20 cm. Ипак, већина европских земаља није научила јапанску лекцију &nbsp;— осим већ поменуте Немачке и Аустрије (Аустрија је развила читаву серију покретних тешких топова као што су 30.5 cm "Витка Ема" - ''Schlanke Emma'' хаубица, 38 cm "Барбара" ''Barbara'' и "Гудрун" ''Gudrun'' хаубице и сопствену хаубицу калибра 42 cm.<ref>Michal Prasil: Skoda Heavy Guns, Schiffer Military History, ISBN 0-7643-0288-4</ref>
 
Током раних 1900-тих, Круп је започео развој читаве серије покретних тешких минобацача и хаубица, чији калибар се кретао од 28 cm до 30.5 cm. Као основа за развој послужило је искуство које је Круп стекао приликом израде тешких минобацача за обалску одбрану (''Küstenmörser''), као што је Beta-Gerät калибра 30.5 cm, који је први пут уведен у наоружање 1897 године (друге нације, укључујући Велику Британију и САД су такође развиле слична оруђа)<ref name="ReferenceB"/>
It had its genesis in the lessons learned by the Germans (and Austrians) from the [[Russo-Japanese War]] of 1904–1905. During the war, the Japanese had dismounted some of their coastal defence 28-cm howitzers and used them to help break their siege of the fortified Russian naval base at [[Battle of Port Arthur|Port Arthur]]. This was a complete novelty as, until that time, it had been assumed by military experts that the largest transportable siege guns were around 20 cm in calibre. Nevertheless, most Europeans completely failed to draw the lessons the Japanese had taught&nbsp;— apart from, as mentioned, the Germans and Austrians (the latter also developed a series of road-mobile superheavy guns, including the 30.5-cm ''Schlanke Emma'' howitzer, the 38-cm ''Barbara'' and ''Gudrun'' howitzers, and their own 42-cm howitzer).<ref>Michal Prasil: Skoda Heavy Guns, Schiffer Military History, ISBN 0-7643-0288-4</ref>
 
Нова верзија хаубице Beta-Gerät калибра 39.5 cm, која је била знатно супериорнија у односу на модел 1897 је развијена 1908 године, али је АПК (''Artillerieprüfungskommission'' артиљеријски комитет за тестирање) закључио да је њена ватрена моћ недовољна због чега је затражио од Крупа да развије већи топ са ватреном моћи довољном да успешно уништи савремене фортификацијске објекте. Круп је прво разматрао могућност да ново оруђе буде калибра 35 cm, али се убрзо одлучио за већи калибар од 42 cm, зато што је најмања граната која је испуњавала захтеве АПК била тог калибра. Прво оруђе калибра 42 cm је била тешка хаубица L/16 Gamma-Gerät, која је заправо представљала повећану верзију хаубице Beta-Gerät.<ref name="ReferenceB" /> Неуобичајено за круп, код оба оруђа и Бете и Гаме одустало се од до тада коришћеног клизног затварача цеви, а у корист затварача са испрекиданим навојем какав се већ користио у Британији и Француској.
During the early 1900s, therefore, Krupp began to develop a series of road-mobile heavy mortars and howitzers, ranging from 28 cm calibre to 30.5 cm. These, in turn, built upon Krupp's experience with building coastal defence mortars (''Küstenmörser''), such as the 30.5-cm Beta-Gerät, the first model of which had been introduced in 1897 (though other nations, including Britain and the United States, also built similar weapons).<ref name="ReferenceB" />
 
A new version of the 39.5-cm Beta-Gerät howitzer, vastly superior to the 1897 model, was developed in 1908, but finding it wanting in offensive power, the APK (''Artillerieprüfungskommission'', or "artillery testing committee") asked Krupp to build a larger gun capable of smashing modern fortifications. Krupp first investigated the possibility of building a 35-cm weapon, but instead jumped to 42-cm as this was the smallest shell that could carry the large bursting charge required to fulfil the APK's requirements. The first 42-cm design was the massive L/16 (the barrel was 16 calibres in length) Gamma-Gerät howitzer, which was basically a scaled-up version of the Beta-Gerät.<ref name="ReferenceB" /> Unusually for Krupp, both the Beta and Gamma weapons eschewed the usual sliding-wedge [[Breech mechanism]] in favour of a [[Interrupted screw|screw-type]] breech, after the practice common in Britain and France.
 
Gamma fired shells weighing up to 1,160 kg. It weighed 150 tons, and was what the Germans called a ''Bettungsgeschütz,'' or "bedding gun", ''i.e.'', it was mounted on a stationary carriage that was emplaced in a concrete foundation, which took days to prepare. It had to be transported in sections on ten railway cars&nbsp;— six for the gun and another four for the bedding.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Дебела_Берта”