Ђуро Стругар — разлика између измена

Од [[1. јул]]а до [[13. август]]а [[1939]]. године био је на војној вежби у [[Тузла|Тузли]], као војник Седме чете Петнаестог пешадијског пука „[[Стеван Синђелић]]“. A децембра исте године је добио чин резервног пешадијског [[потпоручник]]а. После повратка са војне вежбе радио је са радницима фабрика „[[Прва српска фабрика аероплана Живојин Рогожарски А. Д.|Рогожарски]]“, „[[Фабрика аеро и хидроплана Икарус (фабрикаА. авиона)Д.|Икаруса]]“ и штофаре [[Влада Илић|Владе Илића]]. У демонстрацијама [[14. децембар|14. децембра]] [[1939]]. године он и [[Мирко Томић]] су предводили групу адвокатских приправника. У пролеће [[1940]]. године био је делегат београдске партијске организације на Покрајинској конференцији КПЈ за Србију.

У мартовским данима [[1941]]. године био је један од организатора и предводника демонстрација. Активно је учествовао у уприпремама саветовања Покрајинског комитета КПЈ за Србију, одржаног [[29. март]]а на [[Градска општина Чукарица|Чукарици]]. Одмах [[Бомбардовање Београда (1941)|бомбардовања Београда]] и [[Априлски рат|напада на Краљевину Југославију]], [[6. април]]а [[1941]]. године, отишао је у [[Црна Гора|Црну Гору]], али се крајем месеца вратио у Београд. Као члан МК КПЈ за Београд био је један од организатора [[Београд у Народноослободилачкој борби|Народноослободилачке борбе у Београду]]. Учествовао је у формирању оружаних група, руководио акцијама прикупљања оружја и санитетског материјала, пребацивања људи у [[Космајски партизански одред]] и др. Јуна [[1941]]. године учествовао је у раду седнице ПК КПЈ за Србију. Од јуна је одржавао везу са [[Јанко Јанковић|Јанком Јанковићем]], од кога је добија податке о ухапшеним члановима КПЈ и припремама полицијских рација.

Учествовао је у преговорима, у Београду, с представницима грађанских партија и припадницима [[Четници|четничке]] организације [[Драгољуб Михаиловић|Драже Михаиловића]], због стварања јединственог фронта борбе против окупатора. Био је један од организатора [[Спашавањеспасавање Александра Ранковића из затвора 1941.|акције спасавања]] члана [[Политбиро]]а [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]] и секретара ПК КПЈ за Србију [[Александар Ранковић|Александра Ранковића Марка]] из затворске болнице у Видинској улици. Септембра [[1941]]. године преузео је дужност секретара Месног комитета КПЈ за Београд. Приликом одласка на састанак са секретаром једног рејонског комитета, и у улици Грчића Миленка, [[22. септембар|22. септембра]] [[1941]]. године, упао је у полицијску заседу. Ђуро је покушао да побегне, али је рањен, ухваћен и пребачен у затвор. Био је подвргнут страшним мучењима, али ништа није рекао, чак ни своје име, због чега је убрзо стрељан.

Указом [[Друго заседање АВНОЈ-а#Председништво АВНОЈ-а|Председништва]] [[Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије|Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије]] (АВНОЈ), а на предлог Врховног команданта [[Југословенска народна армија|Југословенске армије]] [[Маршал Југославије|маршала]] [[Јосип Броз Тито|Јосипа Броза Тита]], прогашен је за [[Народни херој Југославије|народног хероја]] [[9. мај]]а [[1945]]. године.

У току [[Народноослободилачка борба народа Југославије|Народноослободилачке борбе]], погинуо је и Ђуров отац Петар, као и један његов рођени брат. После ослобођења [[Југославија|Југославије]], његови посмртни остаци, су пренети и сахрањени у [[Алеја стрељаних родољуба 1941-1944. на Новом гробљу у Београду|Алеју бораца Народноослободилачког рата]] на [[Ново гробље (Београд)|Новом гробљу]] у [[Београд]]у. Основна школа у [[Градска општина Нови Београд|Новом Београду]], у блоку 37, носи његово име, а Цариградска улица у [[Београд]]у је од [[1946]]. до [[1997]]. године носила његово име.