Мађарско-румунски рат (1919) — разлика између измена

м
ispravke; козметичке измене
м (ispravke; козметичке измене)
{{Рат
|рат = <span style="font-size: medium;">Мађарско-румунски рат<ref>-{Draganescu, Constantin (2008) ([[Portable Document Format|PDF]])}-.-{[http://www.defense.ro/sia/format%20pdf/Document_nr3_2008.pdf Spicuiri din razboiul Romaniei cu Ungaria din anul 1919]}- (на [[Румунски језик|румунском]]). Revista Document Nr3(41)., Приступљено 1. 8. 2010.</ref>
|део= [[Први светски рат|Првог светског рата]]
|слика = Tropas-rumanas-ocupan-budapest-1919--outlawsdiary02tormuoft.png
|опис_слике =''Улазак румунских трупа у [[Будимпешта|Будимпешту]]''
|време= [[21. март]]-[[3. август]] [[1919]].
|место = [[Трансилванија]], [[Мађарска]], [[Словачка]]
|узрок = Проглашење уједињења [[Трансилванија|Трансилваније]] са [[Краљевина Румунија|Румунијом]] без сагласности [[Мађари|Мађара]]
|територија=
|резултат= Победа [[Краљевина Румунија|Румуније]]
* колапс [[Мађарска Совјетска Република|Мађарске Совјетске Републике]]
* [[Чехословачка]] враћа територије изгубљене у рату
* Бели терор у [[Мађарска|Мађарској]]
* око 197.000 трансилванских Мађара избегло је у Мађарску између 1918. и 1922. године<ref>-{Raffay Ernő: A vajdaságoktól a birodalomig. Az újkori Románia története}- (Од војводства до царства. Модерна историја Румуније). издала кућа -{JATE Kiadó, Szeged,}- 1989, стр. 155–156)</ref>
* [[версајски споразум|миром у Версају]] [[Трансилванија]] је потпала под суверенитет Румуније, савезника Антанте, а [[Споразум у Сен Жермену, 1919.|споразумом у Сен Жермену]] (1919) и [[Тријанонски споразум|Тријанону]] (потписаном јуна 1920) детаљније је разрађиван статус Трансилваније и дефинисана нова граница између држава Мађарске и Румуније.<ref>-{Bachman, Robert D. (1989). [http://countrystudies.us/romania/20.htm "Romania: A Country Study"], Приступљено 29. 7. 2010.}-</ref><ref>-{[http://www.britannica.com/EBchecked/topic/604658/Treaty-of-Trianon "Trianon, Treaty of"]. [[Encyclopædia Britannica]], Приступљено 29. 7. 2010.}-</ref>
 
|страна1=<center>{{flagicon image|Red flag.svg|size=50px}}<br />[[Мађарска Совјетска Република]]
=== Уједињење Румуније са Трансилванијом ===
 
Румунска војска се у складу са миром у Букурешту маја 1918. године делимично демобилисала. Само jeје 9. и 10. пешадијској и 1. и 2. коњичкој дивизији преостало снаге након Првог светског рата, али су оне коришћене да чувају [[Бесарабија|Бесарабију]] од напада руских [[Бољшевици|бољшевика]]. Поразом [[Централне силе|Централних сила]] Румунији се пружила шанса да годину дана касније освоје територије већински насељене Румунима. Краљ [[Фердинанд Румунски|Фердинанд I Хоенцолерн]] позива на мобилизацију румунске војске и наређује напад преко Карпата у [[Трансилванија|Трансилванију]]. Прва, седма и осма ловачка дивизија ({{јез-рум|Divizia de vanatoare}}) биле су стациониране у Молдавији, где су мобилисане прве јединице под овим околностима.
 
Један дан пред крај Првог светског рата, 10. новембра 1918. године, Румунија је објавила свој поновни улазак у рат, мотивишући га истим оним циљевима с којим је у њега ушла 1916. године. Осма дивизија је послата у [[Буковина|Буковину]], а остале две у Трансилванију. Међутим, источна команда [[Антанта|Антанте]] под француским генералом [[Луј Франше д' Епере|Франше д' Епере]]ом поставила је привремену демаркациону линију у последњим мађарским источним регионима: Румунија треба да окупира Трансилванију до реке [[Мориш (река)|Мориш]], [[Србија]] [[Банат]], док Северна Трансилванија, [[Кришана]] и [[Марамуреш]] до даљњега требају остати Мађарској.<ref name="Gyula Juhász"/>
Након 21. марта 1919. године [[Краљевина Румунија|Румунија]] се суочила са два комунистичка суседа: [[Мађарска Совјетска Република|Мађарском]] и [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|Совјетским Савезом]]. Румунска делегација на мировној конференцији у [[Париз]]у захтевала је да румунској војсци буде дозвољено да збаци комунистички режим у Мађарској. Иако свесни комунистичке опасности, у Савету Антанте дошло је до раздора између америчког председника [[Вудро Вилсон|Вудра Вилсона]], британског премијера [[Дејвид Лојд Џорџ|Дејвида Лојд Џорџа]] и француског премијера [[Жорж Клемансо|Жоржа Клемансоа]], а узрок је био француско-немачко разграничење. Америчка делегација била је убеђена да ће тврдолинијашки став француског маршала Фоша довести на крају до новог сукоба због којег би избио нови рат, овај пут са Немачком и Совјетским Савезом. Делујући на том простору, учесници конференције су покушали да ублаже ситуацију у Мађарској. Стога је 4. априла послат јужноафрички [[Јан Кристијан Смутс|генерал Смутс]] у [[Будимпешта|Будимпешту]] с предлогом за Кунову владу по којем би се она обавезала да ће се придржавати свих услова којих су се раније придржавали Карољи и његова влада. Уколико би она то урадила, Антанта би признала Совјетску Мађарску, повукавши блокаду. Такође усвојила би благонаклон став према њој у разматрању њених граница са [[Краљевина Румунија|Румунијом]], [[Чехословачка|Чехословачком]] и [[Краљевина Југославија|Југославијом]]. Међутим, пошто је Кун затражио повлачење румунске армије до [[Мориш (река)|Муреша]] дискусија је дошла до „мртве тачке“.
 
У међувремену, Кун је покушао да добије на времену у циљу да изгради војску помоћу које би водио рат са Румунијом и [[Чехословачка|Чехословачком]]. Знајући за његове намере, режим у Румунији регрутовао је нове трупе са припојених територија. На првој линији румунског фронта било је 20.000 војника. Кун је успео да мобилише још 60.000 војника из [[Велики Варадин|Орадеа]], [[Ђула]]е, [[Дебрецин]]а и [[Солнок]]а, које је сместио на другу линију. Мађарска армија била је мешавина елитних јединица и официра из бивше аустроугарске војске и слабоквалификованих добровољаца. Били су опремљени са 137 топа и са 5 оклопна воза. Иако jeје владала шароликост у њеним редовима, у тој војсци је преовлађивао дух национализма, а у мањој мери комунистички идеали, и то је оно због чега је била високо мотивисана. Мађари нису полагали наду само на сопствену снагу, већ и на интервенцију [[Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република|бољшевичке Русије]]. Рат је решен да буде грађански и да се води на својој земљи, али су распоређене трупе на граници са Румунијом, у циљу да се поврати [[Бесарабија]]. Румунија се морала прилагодити рату на два фронта, те jeје стога распоредила део своје војске у и Бесарабији.
 
Када је дискусија с Куном приведена крају, румунска армија добила је наређење од румунске владе да предузме акцију и присили мађарске власти да се понашају у складу са одлуком Савета Антанте донетој [[28. фебруар|28. фебруара]].<ref>-{C. Kiriţescu: Istoria războiului pentru întregirea României, Vol. II, ed. Romania Noua}-, 1923, стр. 550</ref> Румунска војска у [[Трансилванија|Трансилванији]] располагала је са 64 пешадијска батаљона, 28 коњичких ескадрона, 160 топова, 32 хаубице, једним оклопним возом, 3 ваздухопловна ескадрона, 2 пионирска батаљона, и била је организована у две групе: Северна и Јужна. Свеобухватна команда румунске армије у Трансилванији била је поверена генералу [[Георге Мардареску|Георгеу Мардарескуу]], док је генерал [[Трајан Мошоју|Мошоју]] постављен за команданта Северне групе. Румунски ратни план био је да много јача Северна група нападне и преузме [[Кареј]] и [[Велики Варадин|Орадеа]]у, одвојивши тиме елитне секељске дивизије од остатка мађарске армије, сачињене искључиво од добровољаца. Затим би иста група требала да настави с бочним нападом, а у исто то време Јужна група би напредовала до [[Радна]]е и [[Бејуш]]а, а затим би служила као строжер за обухватни напад са Северном групом. Напредовање би било заустављено код леве обале [[Тиса|Тисе]]. За почетак операције одређен је 16. април.
1.572.075

измена