Први тријумвират — разлика између измена

Две деценије након [[Сула|Сулине]] диктатуре биле су обележене суровим политичким борбама у самом [[Рим]]у, покушајем пропалог нобила [[катилина|Катилине]] да се путем завере докопа власти, устанком робова под вођством [[Спартак]]а, те успешним [[Помпеј]]евим освајањима на истоку. Коначно су 60. ст. е. три најмоћнија човека тога доба ― [[Јулије Цезар|Цезар]], [[Крас]] и Помпеј ― склопили савез и обавезали да ће помагати један другога. Тај неформални савез, који никада није био озваничен, назива се данас »првим тријумвиратом«. [[Сенат]] је био немоћан, па су тријумвири спровели кроз скупштине неколико закона себи у прилог. По тим законима, Цезар је узео на управу Цисалпијску [[Галија|Галију]], Трансалпијску Галију и [[Илирик]], с роком од пет година и ванредним овлашћењима. Тријумвират је био ојачан и брачним везама, од којих је најважнија Помпејева женидба за Цезарову кћерку Јулију. Цезар је отишао у Галију, али над Рим се наднела сенка тријумвирата, која је ометала уобичајени политички живот. Ускоро је и [[Цицерон]] осуђен на прогонство из Рима. Тријумвират је поново учвршћен 56. ст. е, када су се тријумвири састали у граду Луки и када је Цезару продужен рок управљања Галијом за још пет година, а утврђено је и да Крас и Помпеј буду конзули 55. године, после чега би Помпеј управљао [[Хиспанија|Хиспанијом]], а Крас [[Сирија|Сиријом]], која га је привлачила могућношћу да стекне ратну славу у борби с тамошњим [[Парти]]ма. Цезару је одобрено да се касније у одсуству кандидује за конзула, што је било супротно уставним обичајима.

==Красова смрт==

Крас је 52. ст. е. погинуо у походу против Парта, током којег су у руке Парта пали и римски бојни знакови, чији ће повратак касније постати једно од [[Аугуст (римски цар)|Октавијанових]] пропагандних средстава у учвршћивању његове власти. Тријумвират је тако, смрћу једног свог члана, престао да постоји, а у то је време умрла и Јулија, чиме је нестало и личних веза између Цезара и Помпеја. Цезар се, освојивши целу Галију, изједначио са Помпејем по угледу и по богатству. У том је тренутку Помпеј понудио своју подршку сенату, који му је могао обезбедити контролу над државном управом, углед и легитимитет у власти. Тако је Помпеј 52. ст. е. мимо обичаја постао конзул без колеге. Он је позвао Цицерона да се врати у Рим из прогонства, а донео је и законе који су отежавали продужење Цезарових овлашћења и његов избор у одсуству за конзула у 48. години ст. е. (што је било предвиђено споразумом у Луки). Међутим, Цезар није био безбедан да као приватно лице дође у Рим и постави своју кандидатуру. Почели су да се шире гласови да Цезар иде на Италију, па је сенат поверио Помпеју команду над војском. Цезар се тада с једном легијом налазио у Цисалпијској Галији, старајући се да покаже како не жели рат. Предложио је сенату да му остави управу над Галијом и Илириком, а када је то одбачено, пристајао је да распусти своју војску под условом да и Помпеј уради исто. Сенат је о томе расправљао јануара 49. год. ст. е., али је најзад одлучио да Цезару одузме овлашћења и одредио му заменика.