Алмогавери — разлика између измена

Након завршетка Реконкисте и борби на југу Италије, борили су се на Истоку, углавном у Византији у 14. веку где добијају име '''Каталонска дружина са Истока''' ({{јез-кат|Companyia Catalana d'Orient}}). Одлазак алмогавера у Византију је плод три битна момента:

 

 

 

 

 

Такође називи за вођу (''адалид'') и капетане (''алмокадени'') алмогавера потичу од арапских речи ''-{al-dalid}-'' што значи водич, и ''-{al-muqadam}-'' што значи поглавица. Претпоставља се да су имена преузета из арапског јер су се током [[Реконкиста|Реконкисте]] борили углавном на граници са маварским територијама и константном додиру са арапским језиком којем су тамо били изложени<ref name="HyV" />.

 

 

Војна огранизација алмогавера је била веома једноставна. Делили су се на обичне војнике (''алмогавери''), капетане (''алмокадани'') и вође (''адалиди''). Обично су се организовали у мале групе 5-15 људи. Њихове вође, адалиди, били су способни људи које су они сами бирали између својих редова путем гласања, а на основу заслуга и храбрости показаних у борби. Ова једноставна структура организације и могућност напредовања без обзира на порекло је стварала међу овим ратницима истински чврсте везе чије су најбитније карактеристике биле пре свега оданост и верност према другу саборцу.

Алмокадани и адалиди су ратовали на [[коњи|коњ]]има, међутим, према историјским изворима изгледа да су више волели да се боре пешке раме уз раме са својим друговима, иако су имали изузетно добре коње задобијене у пљачкама. Непобедивост алмогавера у биткама се заснивала на лукавој тактици, муњевитим и надасве силовитим нападима или заседама, способношћу кретања по неприступачним, високим и каменитим теренима, као и велика агилност и покретљивост<ref name="Engl" />. Одбацивали су све што би им отежавало брзо кретање. Тешки оклопи и наоружање, толико карактеристични за [[средњи вијек|средњи век]] није их интересовало; алмогавери су постали специјалисти у руковању лаким бацачким оружјем, као на пример кратко копље које су звали ''аскона'' ({{јез-кат|ascona}}) и које су бацали са толиком силином да су били способни да пробију штит противника, или дуги широки нож који су звали ''култељ'' ({{јез-кат|coltell}})<ref> You-Tube: Спот у коме је драматизована јуриш/битка алмогаверса и где се могу видети како су изгледали ножеви звани ''култељ'' [http://www.youtube.com/watch?v=bfRwBSeP__o&mode=related&search= клик]</ref>. Од одеће су, и зими и лети, користили само кратку тунику и широки кожни појас, а на ногама су носили само сандале од коже. Понекад би користили и мале штитове, али су углавном ишли без њих.

 

Мунтанер пише о једном франачком ратнику који је, кад је чуо ратне покличе алмогавера, узвикнуо видно узбуђен<ref name="Рамон" />:

{{цитат|Шта је то? Налетели смо на ђаволе! Ако су способни да пробуде челик, значи да стварно хоће да нас нападну! Добили смо оно што смо тражили!}}

Алмогавери су се борили против [[Маври|Мавара]] у служби [[Ђауме I од Арагона|Ђаумеа I Освајача]] у освајању [[Краљевина Валенсија|Валенсије]], а кад се Реконкиста завршила, учествовали су у територијалном ширењу [[Круна Арагона|Арагон]]а под [[Пере III од Арагона|Переом III]] чија је експанзионистичка политика била углавном окренута ка јужној [[Италија|Италији]], тако да су учествовали у освајању [[Краљевство Сицилија|Сицилије]] и [[Краљевина Напуљ|Напуља]]. Касније су наставили да се боре у служби Переовог сина, [[Ђауме II од Арагона|Ђаумеа II]], који је за гувернера Сицилије прогласио свог брата Федерика. Када је Ђауме хтео да врати Сицилију [[Анжујци|Анжувинци]]ма како би склопио мир, Федерико се побунио а алмогавери, како су били у његовојслужби, наставили су да се боре на страни Федерика око преимућства над Сицилијом са Анжувинцима. [[Мир у Калтабелоти]] је алмогавере оставио без посла, нису могли да се врате у Арагон, јер су сад били отпадници у очима арагонског краља Ђаумеа, а нису могли ни да остану на Сицилији јер Федерико није више могао да их плаћа<ref name="HyV" />.

 

{{Главни чланак|Руђер де Флор}}

 

Од мајке [[Италијани|Италијанке]] и оца [[Немци|Немца]], врло брзо је остао сироче које су прихватили витезови [[Темплари]] који су у то доба пролазили кроз [[Јонско море]]. Млади Руђер се врло брзо истакао по снази и невероватној храбрости. Чак је стигао да командује флотом [[галија]] са којом је такође учествовао у одбрани [[Сан Хуан од Акре|Сан Хуана од Акре]], када је спасао животе многих [[хришћанство|хришћана]]. Међутим, том приликом је био оптужен да је украо неке драгоцености из темпларске ризнице и од хришћанских избеглица, те у страху да га не ставе на суд, побегао је на [[Краљевство Сицилија|Сицилију]] и обрео се на једној од галија дон Федерика. Тамо је по први пут сусрео алмогаверсе са којима је одмах нашао заједнички језик и склопио пријатељства са многим адалидима.

Како су алмогаверси сваку одлуку стављали на гласање ни овај пут није био изузетак. Након гласања, идеју прихватише, а Руђера изабраше за вођу<ref name="HyV"/>.

 

Алмогаверска војска која се искрцала [[1303]]. године у [[Истанбул|Константинопољ]]у бројала је око 7.000 људи. Дочекао их је цар [[Андроник II Палеолог|Андроник II]] у друштву свог сина, Михајла. Андроник је испунио једно од својих обећања и одмах је оженио Руђера са својом нећаком, Маријом и доделио му титулу [[мега дукс|мега дукса]]. Свадба је била по свим правилима краљевска, и све је прошло у најбољем реду, међутим, већ следећег дана је дошло до сукоба са [[Ђенова|Ђеновљани]]ма који су извукли дебљи крај у том сукобу. Све је почело шалом, када су два Ђеновљанина наишла на једног алмогавера и почели да га исмевају због његовог, више него скромног одела. Алмогавер, вичнији песницама него језику, узвратио је мачем и посекао обојицу. Утом прискочише у помоћ и једни и други и ускоро се направи право крвопролиће на улицама Константинопоља <ref name="Монкада08">Монткада: 08. поглавље [http://www.cervantesvirtual.com/servlet/SirveObras/12048064229088281865624/p0000001.htm#I_10_ извор]</ref>. Андроник, иако задовољан поразом Ђеновљана, ипак је убрзао одлазак алмогаверса на задатак<ref name="HyV"/><ref name="Монкада08" />. Монткада каже:

{{цитат|Андроник је са задовољством посматрао са прозора палате како су Ђеновљани малтретирани и неки чак побијени, и потом наглас исказао своју нетрпељивост према њима; међутим кад виде да су алмогавери почели да кољу све одреда са својом уобичајеном ревношћу, уплаши се да ће тог дана сви Ђеновљани у Константинопољу бити побијени, што је била веома опасна ствар по његов опстанак, јер је мир царства зависио од њих (Ђеновљана).}}

Дана [[7. јун]]а [[1305]]. године, алмогаверска војска је код [[Галипоље|Галипоља]] изашла у сусрет византијској војсци принца Михајла. Алмогавери, знајући да се сукобљавају са бројчано далеко надмоћнијим непријатељем, јуришали су у очајнички напад. [[Рамон Мунтанер|Мунтанер]] тврди да су тог дана 10.000 Византинаца изгубило животе на бојном пољу, док су губици на каталонско-арагонској страни били незнатни. Принц Михајло је успео да побегне, међутим, ускоро је опет окупио војску и пошао у још једну битку, код [[Апрос]]а, коју је такође изгубио.

 

 

[[Алани]] и њихов вођа Георгиос, убица [[Руђер де Флор|Руђера де Флора]], нису ништа боље прошли. Напали су их кад су се ови спремали на одлазак кући по истеку уговора о најамништву који су имали са [[Византијско царство|Византијом]]. Напали су их и до једног масакрирали.

Почетком [[1306]]. године, Етенса се вратио из заточеништва пошто је Ђеновљанима био плаћен откуп. Међутим, ствари су се промениле и он више није могао да рачуна на подршку међу алмогаверима, који су сада стајали чврсто уз [[Бернат де Рокафорт|Рокафорта]]. Умро је [[1307]]. године под веома чудним околностима на једној експедицији у [[Македонија (област)|Македонији]], вероватно по наређењу самог Рокафорта<ref name="Рамон" />.

 

 

Након нестанка Рокафорта, алмогавери су следећих седам година ратовали у служби франачких властелина, да би се на крају сукобили са франачким грофом од [[Атина|Атине]], '''Готијеом де Бријеном''' ({{јез-фр|Gautier de Brienne}}), зато што је овај одбио да их плати за војевање у његовој служби против [[Тесалија|Тесалије]] и [[Турци|Турака]]. Године [[1311]]. после крваве битке, алмогаверси заузимају [[Грофовија Атина|грофовију Атину]], да би нешто касније створили још једну алмогаварску грофовију, [[Неопатрија|Неопатрију]], које су ускоро постале заборављени вазали [[Круна Арагона|Круне Арагона]].

Седамдесет и седам година се вијорила „[[сењера]]" на брду [[Партенон]]. Године [[1388]]. други ратници са [[Пиринејско полуострво|Иберијског полуострва]], ратници који су долазили из [[Краљевина Навара|Наваре]], отели су алмогаверима грофовију Атину. Након тога, алмогавери прелазе у легенду<ref name="HyV" />.

 

Постоје индиције да је каталонске најамнике ангажовао и [[Стефан Урош III Дечански|Стефан Дечански]] у [[Битка код Велбужда|бици код Велбужда]] против [[Бугарска|Бугара]] [[1330]]. године. У [[Србија|Србију]] су вероватно стигли преко [[Краљевство Сицилија|Краљевине Сицилије]] која је у то време била део [[Круна Арагона|Круне Арагона]] која је тада била у рукама [[Владари Арагона|барселонске династије]]<ref>Историја српског народа 1, Српска књижевна задруга, Београд, 1981</ref>.

 

 

Српски извори не помињу никакве стране плаћенике у бици код Велбужда<ref name="Динић" />.

 

== Референце ==

<div class="references-small" style="-moz-column-count:2; column-count:2;">

 

== Спољашње везе ==

{{портал|Шпанија}}

* [http://www.almogavares.net Almogávares/Алмогавери]

 

{{Изабрани}}

 

[[Категорија:Историја Арагона]]

[[Категорија:Историја Каталоније]]