Франо Супило — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
мНема описа измене
Ред 37:
Након побједе српско-аутономашке коалиције на општинским изборима у [[Дубровник]]у (мај [[1890]]) стара идеја о покретању политичког листа сада је поновно оживјела. Главни заговорник покретања листа био је Супило којем је идеја водиља била овим се листом супроставити србијанској пропаганди. Супилов труд уродио је плодом и 7. фебруара 1891. у Дубровнику почиње излазити тједник Црвена Хрватска. Име је узето према Љетопису попа Дукљанина у којем се јужна Далмација назива Црвеном Хрватском. Као име накладника у заглављу листа отиснуто је Супилово име. У то вријеме присташа је Старчевићеве Странке права. У првом броју листа објављена је програмска схема листа коју пише Супило. У том тексту закључује како хрватски народ има право, као и други славенски народи, на опстанак и уједињење што би требали разумијети и с тиме се солидаризирати и други јужнославенски народи. И ту се конкренто осврће на Србе који оспоравају „Име, развој и државно уједињење Хрватско“ умјесто да Хрватима пруже помоћ. Неколико дана касније појављује се други Супилов чланак у под насловом „Исправак“ у којем износи тезу о преуређењу Аустроугарске из двојне монархије у федералну државу. Према Супилу ту државу требају творити државе свих народа који се налазе у склопу Аустроугарске.
 
Након раскола у Странци права критизира Јосипа Франка држећи како је он ачетник опасне политике која под бучним шовинистичком фразама настоји хрватску политику повезати с Бечом. Те да Франк као слуга те политике омогућује стварање Хрватске која би постала средство аустријског продора на Балкан. У сијечњу 1890. покреће на Сушаку Нови лист, али у ожујку 1901. због цензуре прелази с листом у Ријеку гдје је закон о тиску нешто блажи него у бановинској Хрватској. Име листа мијења 1907. у Ријечки нови лист. Унаточ трајним политичким и материјалним тешкоћама све до одласка у емиграцију у српњујулу 1914. устрајавати ће на тискању свога листа који је убрзо постао најутицајнији опорбени лист у Хрватској. На основи искуства Хрватског народног покрета (1903.-1904.) у коме активно судјелује конципира основне принципе своје Политике новог курса и преко Ријечке резолуције и Хрватско-српске коалиције започиње борбу за остварење својих идеја. Супило је био увјерен како ће у оквиру дуалистичког сукоба Мађара и Беча успјети заиграти улогу тзв. трећег фактора, ради демократизације политичких прилика у Бановини.
 
Од свибњамаја 1906. до ожујкамарта 1908. стварни је вођа Хрватско-српске коалиције. Након Фиредјунгова процеса (1909.) долази у сукоб с Прибичевићу склоном већином у водству и иступа из коалиције. Настављајући борбу против прорежимске политике приближава се социјалистима, а своју даљњу национално-револуционарну активност темељи на омладини и постаје њен главни идеолог. Почетком српњајула 1914. одлази у емиграцју (прво у Италију, а потом у Енглеску) гдје започиње своју активност за ослобођење јужнославенских народа од Аустроугарске и за њихово демократско, равноправно уједињење у новој слободној државној заједници. У емиграцији један је од оснивача Југославенског одбора. С великом проницљивошћу 1915. први открива припремање Лондонског пакта и проводи дипломатску кампању против његових антихрватских одредби.
 
Због питања начина уједињења и будућег уређења заједничке државе долази у оштар сукоба с Николом Пашићем и почетком липња 1916. иступа из Југославенског одбора јер већина у њему подупире Пашића. Супило се залагао за федерално, а против централистичко-монархистичког, уређење будуће државе. Након иступања из Југославенског одбора па све до своје смрти наставио је дипломатску борбу за ослобођење и уједињење јужнославенских земаља на равноправној бази. Преминуо је 23. рујна 1917. у Лондону. Супилово главно дјело је Политика у Хрватској које чине чланци из Ријечког новог листа. Прво издање је објављено 1911., а друго 1953. године