Музеј кнеза Павла — разлика између измена

'''Музеј кнеза Павла''' постојао је у [[Нови двор|Новом двору]] у [[Београд]]у од [[29. марта]] [[1935]]. до [[26. децембра]] [[1944]]. године.

 

Залагањем [[Кнез Павле Карађорђевић|кнеза Павла Карађорђевића]] спајањем Народног музеја (основан [[1844]]. са називом 'Народни музеум сербски', потом 'Народни музеј' најзад 'Народни музеј Краљевине Југославије'), који се од [[1929]]. године звао Историјско-уметнички (званично Хисторијско-уметнички) и Музеја савремене уметности (насталог [[1929]].) формиран је [[1935]]. године Музеј кнеза Павла. Био је у својој епохи средишња (матична) уметничка установа, не само музејског типа, већ опште-културне политике коју је Краљевина настојала да оствари, а то је била пре свега идеја интегралног југословенства (троименог народа) - Срба, Хрвата и Словенаца.

 

Први Музеј савремене уметности основао је кнез Павле Карађорђевић. Отворен је јула месеца [[1929]]. године са намером да се представи модерно европско стваралаштво са којим би се поредила актуелна српска и југословенска ликовна уметност да би се укључила у њене токове и модерни естетички контекст од краја 19. века до најновијег времена. Прва дела која су стигла у новоформирани Музеј били су поклони кнежевих пријатеља из аристократских кругова, рођака, лаичких поштовалаца, европских историчара уметности, попут Бернарда Беренсона и сер Џозефа Давина, али и самих уметника - [[Паја Јовановић|Паје Јовановића]], [[Лисјен]]а и [[Камиј]]а [[Писаро]]а и др. Године [[1930]]. [[Милан Кашанин]] је боравио у [[Париз]]у где за Музеј на аукцијама, из атељеа уметника и галерија купује дела [[Вламенк]]а, [[Утрило|Утрила]], [[Дифи]]ја, [[Шагал]]а, [[Модиљани]]ја, [[Дерен]]а, [[Вијар]]а, између осталих. Град [[Амстердам]] је [[1931]]. поклонио велику колекцију уметности 19. и 20. века међу који су биле и слике [[Ван Гог]]а и [[Мондријан]]а. Касније Музеј добија слике [[Моне]]а, [[Коро]]а, [[Гоген]]а, [[Писаро]]а и [[Матис]]а. До [[1933]]. Музеј је поседовао 443 слике и 58 скулптура од чега су 224 слике и 5 скулптура биле у власништву самог кнеза Павла.

 

Неколико месеци пре отварања Музеј је у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ фебруара [[1929]]. године приредио изложбу „Савремена британска уметност“ са које су откупљена и нека дела за Музеј. Затим је колекција пренета у [[Конак кнегиње Љубице]] где је Музеј био смештен до пресељења у [[Нови двор]]. У приземљу су биле постављене [[Иван Мештровић|Мештровићеве]] скулптуре купљене [[1928]]. Касније су и делови његовог Видовданског храма били пренети у Музеј савремене уметности.

 

Од оснивања Музеј савреме уметности (незванично већ тада називан Музеј кнеза Павла) био је у конфликтном односу са Народним музејем чији се директор, угледни историчар уметности и професор др [[Владимир Петковић]] енергично противио оснивању новог музеја и због финансија и због музеолошких разлога. Но, снажна иницијатива кнеза Павла одлучно је утицала да се од те две установе [[1935]]. године направи једна - прво под именом Краљевски музеј, а потом Музеј кнеза Павла. Тестаментарном жељом краља Александра, после његовог пресељења у двор на Дедињу, Нови двор у улици Краља Милана [[1933]]. године уступљен је Народном музеју и Музеју саврене уметности који се у то здање, адаптирано за музејске потребе, усељавају крајем [[1934]]. године. Уредбом од марта месеца [[1935]]. године ова два музеја се спајају у једну установу - Краљевски музеј, да би се августа исте године први пут званично појавио назив Музеј кнеза Павла. Но, већ пре тог датума, априла месеца Милан Кашанин је постављен за директора Музеја кнеза Павла. Напокон, [[18. јануара]] [[1936]]. Музеј свечано бива отворен сада са тим новим, коначним називом - Музеј кнеза Павла.

 

Музеј кнеза Павла постојао је до децембра [[1944]]. године када је од њега првобитно формиран Уметнички музеј, а потом данашњи Народни музеј у [[Београд]]у са новим директором [[Вељко Петровић|Вељком Петровићем]]. Истовремено је измештен из Новог двора у који су се уселили органи револуционарне власти, а нови музеј је пресељен у некадашњу Државну хипотекарну банку на Тргу Републике у којој се и данас налази.

 

 

Страст за колекционирањем уметничких дела, уз личну и државничку потребу да Србију и Југославију уведе у ред просвећених и надасве културних европских држава, усмерила је у једном тренутку кнеза Павла да почне да разишља да од већег дела своје приватне збирке направи једну јавну колекцију доступну домађој и светској публици. Тада се код њега јавила и идеја о формирању једног музеја. Убрзо је [[1929]]. године то постао Музеј савремене уметности, а потом, [[1935]]. и Музеј који је добио његово име. Ово је заправо чест случај међу европском аристрократијом и светским индустријалцима и магнатима који су од својих личних збирки стварали велике музеје, данас надалеко чувене, попут [[Гугенхајм]]овог или [[узеј савремене уметности у Њујорку|Музеја савремене уметности у Њујорку]] (у коме је основ колекција породице [[Рокфелер]]) итд. Кнез Павле је у овој намери имао и неколико великих предности. Најпре је и сам био зналац уметности с обзиром да је био историчар уметности по образовању. Затим, имао је широки круг пријатеља и консултаната који су му помагали у колекционирању, на пример, сер [[Кенет Кларк]], [[Бернард Беренсон]], сер [[Џозеф Давин]] итд, истовремено и великих познавалаца уметности, али и вештих трговаца уметнинама. Најзад, у Београду му је десна рука у овој намери био др Милан Кашанин, дугогодишњи поуздани пријатељ, изванредни зналац уметности, напокон и посвећени директор кнежевих музеја - Музеја савремене уметности и Музеја кнеза Павла. Снажни кнежеви фолантропски пориви изгледа да су успешно компензовали, делом и супституисали његове тешке обавезе Краљевског Намесника, посебно у све драматичнијим унутрашњим и спољнополитичким приликама како се приближавао [[Други светски рат]].

Иако никада није направљен инвентар уметничких дела која су била у власништву кнеза Павла Карађорђевића, из поузданих извора, постојеће документације и накнадних пописа могуће је закључити да се у међуратни Београд, као уосталом и донедавно, долазило и због уметничких дела које је он куповао, набављао на друге начине и поклонио свом народу. Међу њима највећи сјај имају слике које се данас налазе у светској историји уметности (тек неколико да се спомене као илустрација): [[Пјеро ди Козимо]], „Шумски пожар“, [[Ел Греко]], „Лаокон“, [[Никола Пусен]], „Поглед на три монаха/Самоћа“, [[Иља Рјепин]], „Композитор Глинка“, [[Клод Моне]], „Руанска катедрала“, [[Винсент ван Гог]], „Сељанка“, [[Пол Гоген]], „Тахићанка“, [[Анри де Тулуз-Лотрек]], „Женски портрет“, [[Едгар Дега]], „После купања“, [[Пјер-Огист Реноар]], „Купачица“, [[Пјер Бонар]], „Мртва природа“, [[Камиј Писари]], „Трг Француског позиришта“, [[Анри Матис]], „Пурпурне букве“, [[Марк Шагал]], „Сељак и крава“, [[Пит Мондијан]], „Композиција II“. А само ових неколико насумично изабраних ремек-дела светског сликарства, када би било стално изложено на месту коме су биле намењене - у Новом двору, било би довољно да Београд поврати стари престиж европске културне престонице.

 

Место директора Музеја кнез Павле поверио је историчару уметности др [[Милан Кашанин|Милану Кашанину]] ([[Бели Манастир]], [[21. фебруар]] [[1895]] — [[Београд]], [[22. новембар]] [[1981]]) који је најпре радио као кустос у Музеју савремене уметности ([[1927]] — [[1935]]).

 

Био је југословенски комесар на венецијанским Бијеналима [[1938]]. и [[1940]]. године.

 

 

 

 

== Спољашње везе ==

{{портал|Србија}}

* [http://www.royalfamily.org/exhibits/royal-palace/index_yu.htm Краљевски дворови у Београду]

 

[[Категорија:Карађорђевићи]]