Дулитлов напад — разлика између измена

{{bez_inlajn_referenci}}

[[Датотека:Army_B-25_(Doolittle_Raid).jpg|300px|Б-25 полеће са носача Хорнет|thumb|right]]

 

Напад је смилио и предводио поручник [[Џими Дулитл]], познати цивилни пилот и ваздухопловни инжењер и пре рата. Међутим, напад је имао корене у мислима морнаричког капетана [[Френсис Лоу|Френсиса Лоуа]], који је на почетку рата предвидео да ће, под правим условима, двомоторни бомбардери моћи успешно полетати са носача авиона са прихватљивом количином товара, нападати војне мете у Јапану и одлетети до [[Кина|Кине]].

На располагање су добили потпуно нов носач ''Хорнет'' којим је заповиједао капетан Марк А. Мичер, а ваздушно обезбеђење им је требао пружити ''Ентерпрајз''. Након неколико месеци припрема, ''Хорнет'' 2. априла 1942. коначно креће према Јапану са 16 бомбардера Б-25 на својој палуби, а пратњу му чине крстарице ''Солт Лејк Сити'', ''Нортхемптон'', ''Винснес'' и ''Нешвил'' те 8 [[разарач]]а и 2 [[танкер]]а потребна за дуго путовање које им предстоји. Насред океана им се придружио и ''Ентерпрајз'' којим заповиједа шеф треће флоте, адмирал (тада вице-адмирал) [[Вилијам Хелси]]. План је био да се приближе Јапану на 450-550 миља, одакле би бомбардери полетјели и након истовара бомби даље наставили према аеродромима у [[Кина|Кини]]. Али већ од почетка све је кренуло наопако. Пред зору [[18. април]]а приметили су јапански патролни брод и иако су га успели уништити, нису знали јесу ли Јапанци послати радио поруку. Избор им није био једноставан јер су се налазили скоро 800 миља далеко од Јапана и, док су постојале реалне шансе да ће бомбардери стићи до Токија, прилично сигурно је било да неће успети досећи кинеске аеродроме. С друге стране, једва су се чекали решити бомбардера који онако велики нису могли бити пребачени у унутрашњост брода и све време пловидбе преко Пацифика су стајали на палуби. Нису смели ризиковати да их нападне јапанска авијација док им се на палубама налазе огромни авиони пуни горива и бомби (Јапанци ће ускоро [[Битка код Мидвеја|код Мидвеја]] увидети сву бол те ситуације) и Дулитл је одлучио да ипак полети. И он и пилоти што су га следили сада су требали учинити оно за што су се припремали месецима, а узлетање бомбардера (макар и средњег) са носача није био једаноставан посао. Свака посада је имала помоћ официра који им је мерио час када ће кренути да би били сигурни да ће до краја писте да стигну тачно када се брод подигне на валу, чиме се добива неколико додатних метара за сигурније полетање. Ипак, сваки авион после Дулитла имао је по неколико метара дужи залет и на крају је свих 16 успешно полетело и запутило се према Јапану.

 

 

Што се тиче бродова који су судјеловали у акцији, Хорнет и Ентерпрајз су се одмах након повратка у [[Перл Харбор]] требали упутити према југозападном Пацифику и придружити Лексингтону и Јорктауну у [[битка у Коралном мору|бици у Коралном мору]], 7-8. маја 1942. Будући да нису могли стићи на време, ускоро су опозвани и упућени на северозапад, према малом острву званом [[Мидвеј]]. Ту су, заједно са набрзину поправљеним Јорктауном који се вратио из Коралног мора, напокон добили праву сатисфакцију за Перл Харбоур. Тиме је заустављено јапанско напредовање на централном Пацифику, а у [[битка за Гвадалканал|борбама око Гвадалканала]] које су трајале између августа и децембра 1942. потопљено је шест од 16 бродова који су учествовали у бомбардовању Токија, укључујућу и носач Хорнет.