[[1970е|Седамдесетих]] година [[20. век|20. вијека]] инжењери многих компанија из свјетске електронске индустрије су експериментисали са снимањем музике. Први прототипипрототипови су се заснивали на магнетним медијима за снимање, као на пример класична аудио-касета. Као прво на тржишту се [[1977]]. појавило рјешење фирме [[Сони (Фирма)|Сони]] засновано на [[бетамакс]]-[[Видео-рекордер|видео-рекордеру]]. Купци ипак нису били задовољни тим незграпним уређајем и његовим квалитетом снимања. [[Сони (Фирма)|Сони]] је даље развијао специјалне методе побољшавања квалитета звука и за уклањање масивних звучних сметњи при снимању звука. Као тест тих нових метода је у септембру [[1978]]. тајно снимљена проба концерта [[Херберт фон Карајан|Херберта фон Карајана]]. Касније је господин Херберт фон Карајан од стране Сонија позван да дâ оцјену квалитета звука направљених снимака.
У исто вријеме је фирма Филипс радила на оптичком снимању слике, које је требало да револуционира видео-технику. Брзо се развила идеја, ту технологију користити и за снимање дигиталног звука. Обје фирме су се убрзо нашле конфронтиране (сукобљене) са следећим проблемом:
