Иво Ћипико — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
мНема описа измене |
||
Ред 37:
Социјална тема остварена је с највише доследности у „Пауцима“, делу које је [[Јован Скерлић]] назвао „новим социјалним романом“. Његов јунак, млади планинац Раде Смиљанић, узалудно покушава да се ишчупа из дуга који му је отац оставио у наследство. Он се осећа немоћним и незаштићеним пред [[зло]]м којем нема лека. Наиме, да би се ослободио једног дуга, он упада у други, још већи, и то увек код истог [[зеленаш]]а. Што се више враћа, дуг, уместо да опада, непрестано расте достижући на крају такве размере да је цело имање једва довољно да га отплати. Зеленаш личи на огромно чудовиште, на [[аждаја|аждају]] разјапљених чељусти, чијој незаситости нема лека, која увек тражи нове жртве. На крају романа, Раде се обрачунава с газдом — крвопијом, на начин јунака старих [[легенда|легенди]], он потеже [[нож]] и убија га.
Ћипикова социјална тематика повезана је с његовом особеном [[филозофија|философијом]] живота. У основи његовог погледа на свет је супротност између [[природа|природе]] и [[култура|културе]]. [[Жан Жак Русо|Русоовски]] заљубљен у природу, Ћипико је био непријатељ свих ограничења која грађански морал намеће човеку. Истински живот јесте живот у крилу природе, у складу с њеним [[закон]]има, све изван тога је [[лаж]]. Таквим животом живе прости људи, сељаци и рибари. За њих нема замршених проблема у животу: рађа се, живи и умире по природном закону, онако како се то збива са свим што постоји у природи, с [[биљка]]ма и [[животиња]]ма, без душевних потреса и друштвених сукоба, све се решава природним путем, [[нагон]]ским задовољавањем личних [[потреба]].
Таквим животом могу живети и истински [[интелектуалац|интелектуалци]]. Невоље почињу онда кад се у живот човека умеша тзв. цивилизовано [[друштво]] својим неприродним захтевима и стегама. Зло које долази из [[цивилизација|цивилизације]], из [[град]]а на [[село]], у свом примарном облику јавља се као социјално зло, као [[економија|економско]] искоришћавање, а од њега почињу све друге невоље. Природним и једноставним сељацима нису супротстављени интелектуалци, него господа, „пауци“, тј. сви они који [[паразит]]ски живе од туђег рада. Тако је Ћипикова [[пантеизам|пантеистичка]] философија живота добила изразито социјалну интерпретацију. Та двострука основа његовог дела, пантеизам и социјални [[реализам]], најпотпуније је дошла до изражаја у историји младог студента Ива Полића, у роману „За крухом“.
| |||