Партија комунистичке обнове — разлика између измена

| наследник =

| седиште = [[Рим]]

| новине = ''Liberazione''

| млади огранак = Млади комунисти<br />(''Giovanile Comunista'')

 

Зато линија Комунистичке обнове открива, такође, прекретницу ка новим идеалима [[Еврокомунизам|Еврокомунизма]] и његовог идеолога и лидера КП Италије Енрикеа Берлингуера.

 

1991. године "''Пролетерска Демократија''" припаја се ПРК-у и омогућава ширење партије као и релевантан изборни успјех на општим изборима 1992 када ПРК добија 6,05% гласова освајајући 35 посланика и 20 сенатора.

 

На изборима [[1994]] ПРК улази у центро-левичарску коалицију "''Напредњаци''", који су се кандидовали као могућа алтернатива центро-десничарској коалицији коју води [[Силвио Берлускони]].

Поводом [[Парламентарни избори у Италији 2001.|избора 2001]] ПРК прави нови договор и омогућава својим кандидатима приступ коалицији ''[[L'Ulivo]]''.

 

На [[Парламентарни избори у Италији 2006.|изборима 2006]] ПРК улази у новоосновану центро-левичарску коалицију ''L'Unione'' и осваја 5,8% гласова у Представничком дому и 41 посланика 7,4% гласова у Сенату и 27 сенатора. Фаусто Бертиноти изабран је за председника Представничког дома.

 

2008 пада друга Продијева влада и ПРК се придружује [[Социјализам|социјал]]-[[Комунизам|комунистичкој]] коалицији „Дуга Левице“ заједно са ''Партијом италијанских комуниста'',''Зеленим Италије'' и ''Демократском левицом'' уочи [[Парламентарни избори у Италији 2008.|избора 2008]].

 

 

Након тога партија улази у кризу и један од главних лидера Ники Вендола ће 2009 напустит ПРК и формират нову странку под именом ''[[Левица Екологија Слобода]]''.

 

После пораза Обнова наставља пакт са Партијом италијанских комуниста и формира нову изборну листу: "''Комунистичка антикапиталистичка листа''" ипак не успева да пређе цензус од 4% и осваја 3,38% и ниједног европосланика.